Српски сион

Б р . 23

СРПСКИ

СИОН

С тр . 685.

Особито крајем петнаестога века пређе силан број Срба (60.000 породица) под вођством кнеза Павда 11 и настани се већим делом по горњем Банату, а пружаше се и даље по Јенспољу, где их је још за Албрехта 1439. била знатна множина. Крајем XVI-ог века Срби у Банату сачињавзху већ главни део становништва те земље. И како се турска власт све више ва север ширила, тако су и Срби све ввше северније делове Угарскенасељивали. У то доба имали су банатски Срби и свога владику, под кога су сигурно и све околне православне цркве подпадале. Имали су и угледних и родољубивих представника народних, са развијеном националном свешћу, те су међусобном пријатељеком вевом држали цео народ у чврстој народној организацији тако, да су могли 1594. год. подићи народни устанак против паше темишварског и његових бегова. Устанком својим учинише знатну помећ угарској војсци, која је у то доба водила крваве ратове с Турцима. 12 Но ипак се сами не могаху одржати против огромне силе турске, те потражише помоћи у ердељског кнеза Жигмунда Баторија, кога признаше својим краљем. Овај им је обећао помоћ и послао свога помоћника, који дође у њихов око, да им донесе ту поруку и да се увери како је код њих. Том приликом народни прваци: бан Сава, војвода Велимировић и владика Теодор Тиводоровић, писмено поздравише кнеза као свога краља у име свих старешина и свега народа, који се пред њима и његовим послаником заклетвом обвезаше на верност њему. 13 — Но кнез, услед ОБСТОАТеДСТВДјЈХ СПаС<1|»ЦЈ8 С(Е|, Н ДОМЛШННЛ СВОА 8« ЕЛ|1)(НСК[Д страни нзв-кжлдн, н мнвгв! времд тамо превнвл«1)|1 н лзнкж СВОН ПОГббНДН, ПР0ЧНЈ(* ЖНТ(Д(Н ЕдДШКН](* нрдвх Н АЗИКЖ воспр!лдн(Истор1л разнихх сдавжскнх* народов», V. 26.) 11 О томе јаоно сведоче писма краља Матије карди налу Арагонском и епископу јегарском (Види: Ер18|;о1ае К. МаИае С огу . Саасћоу1ае 1743., р. 28. и 80. ; С2ое №1јЈ, Е4пој*г. II. 156. а у Еп§е1-а „СезсМсћЈе уоп 8егУ1ва ипс! ВоРп1еп N. 86.) 13 Ее8в1ег — К1е1и „ОезсМећЈе топ Цп^агп, Ее^ргГј* 1877. IV. 25., 26., 32.; Јов. Н. Томић „0 уетанку Срба у Банату, Беогр. 1899. те Пико, Хамер, Швикер и др. 13 8га1ау „Оаз Кеећ^вуегћаНпка (1ег зегМзсћеп N161161'1аз)ап;еа е1с. 12 — 13. — - 4-

унутрашњих немира у земљи, није могао Србима послати помоћ, те ови после многих ратних успеха, ипак морадоше подлећи јачој сили турској, која их распршта, те једни одоше и настанише се ме^у својим сународницима у Јенопољу, више Арада, а други, већи део, повуче се у Ердељ, те се тамо насели у Београду, Сибињу, Понграду, Рајсдерфелу, Сас Пиану, и К1з Сеег^бсЈ-у, Орестији (Зг&82Уаго8) и по другим околним местима. 14 — Ова околност зближи их с једноверним Румунима, који у великом бр°ју одавно у Ердељу становаху. Владика Теодор избегао је заједно са народом у Ердељ и тамо основао српску епископију, о којој Пико 15 вели, да је мало по мало придобила сву власт и над румунским свештенством у Ердељу. Ово потоње могло се је догодити само после смрти румунског православног ердељског владике, који је тамо постојао од 1537. г. — и то тако да је кнез ердељски силом своје вдасти протегао власт српског епископа и над румунским свештенством, или је можда сам народ и свештенство румунско драговољно издбрало српског епископа и својим епископом. — Позитивних података о томе немамо. Но касније околности уверавају нас да је могло тако бити, те шта више, да је та ,епископија београдска том приликом на архиепископију подигнута, а у Бистрици нова епископија основана и овој подчињена. У Јенопољу међу тим, по Бранковићевој Хроници, 16 био је српски епископ Матеј, кога наследи његов син Сава. Бранковић велм за њега, да је први поставио столицу епископску у Јенови, те да је био први архиепископ и митрополит јенопољеки. Да је почетком седамнаестог столећа у Липи, која је тада спадала у Арадску жупанију и можда 14 Ш<1, Пико : 72; Томић 26., и др., а нарочито Цер ниг стр. 162. и ЕеззТег IV. 26. 15 Ша, 72. * Да је око половине ХУП-тог века заиста постојала правосл. епископија у ердељ. Бистрици, види 2 оновремена акта прештамп. из Праја у Летопису М. Срп. књ. 62. стр. 160 — 163. 16 Кљ. IV. -)). у VI Л 1 К .