Српски сион

Б р . 24.

СРПСКИ сжон

С тр . 719.

на, а и она је знала достојанствено престављати и заступати свој узвишени положај. А тако исто није ни једну прилику пропустила, да кад год се подала прилика и потреба и учтивост захтевала, да није дала израза било радости било жалости, било у име српске дркве и народа, било у име своје. А најсјајнији доказ у том обзиру Његова је Светост патријарах Георгије показала 1893., када је о свом трошку дала сместити кости блажене памети Вићентија Јовановићева митрополита београдско-карловачког у нов ковчег, положити их у црквенску капелицу манастира Раковца и ставити мраморну плочу са нужним натписом, којом је приликом одржан био парастост истом великом јерарху, на ком је била присутна не само Његова Светост патријарах Георгије, него и остала Високопреосвећена, г. г. архијереји и уз њих скоро сви настојатељи фрушкогорских манастира. Његова Светост патријарах Георгије знајући како је то штетно што ђаци и цркве немају потребних књига, настојала је да се најнужније напишу и тако је њеним благословом штампано: Догматика I. и II. део, Литургика и катихизис за гимназије и основне школе, Моралка, Типик, Зборник и Катавасија Апостол, Одговарања на служби божјој, које су све штампане у срп. ман. штампарији и у њеном издању. Више је дакле изишло, него што је од Чарнојевића до Његове Светости изишло књига. Како је Његова Светост патријарах Георгије што но реч од куће човек од реда и волео да му је све лепо, чим је постала патријархом, и као такав примио у уживање даљски спахилук, настојала је на томе, да га што боље уреди, те подизањем нужних зграда, проширила је економију и рацијоналном управом подигла и знатно приход његов, од чега је имао велике користи и српски народ и просвета српска, јер је била у стању да учини све оно, што је учинила за свој народ, цркву и просвету народну. Ред и рационално економисање у даљском спахилуку, признали су и сами чланови саборског одбора, који су одређени били, да развиде његово стање. Како су политично-народне прилике Његову Светост патријарха Георгија, још као младог проту увукле у политично-народни живот, он је на брзо у њима изишао на глас и површину, те је као што рекосмо од првог сабора народног 1861. па све до свога избора за епископа темишварског, био члан свију народних и народно-црквених сабору, и у њему играо знатну и видну улогу. У свим тим саборима држао се он тадашње слободоумне — народне Милетићеве странке, због чега је био уважен и код странке и у народу, који је одобравао рад исте странке, а тако исто и код јерархије, и ако се она у много прилика није слагала са радом и начелима њеним. А био је уважен и код једних и других с тога, што је он као човек уредан, тачан, умерен и увиђаван знао поштовати и народне преставнике и јерархију, чиме је задобио љубав и поштовање и једних и других. Поставши епископом у јерархији патријарха Германа, који је био највећи противник народноцрквене автономије, и ако је он био главни творац свију оних начела и слободе, што их је 1864/5. јерархија уступила народу, и који је хтео да уништи све постојеће дотле уредбе и установе, све и ако је на њих пристала и јерархија; имао је он врло тежак положај, ну он се знао и у њему наћи, те је у св. Архијерејском Синоду настојавао да задржи патријарха Германа од насилних и незаконитих мера, а сам се према тадашњим околностима савесно држао постојећих автономних уредаба и установа у својој дијецези. Поставши пак патријархом, прва јој је брига била, да се једном уреде коначно наше црквено-народно-просветне ствари, те како је народно-црквени