Српски сион

с тр . 720.

српски сион

Б р . 24.

сабор и сам увидео, да их треба једном коначно уредити, изабравши из своје средине одбор од 15 лица да Изради коначно уређење, то је и исти одбор и саборски одбор од своје стране поднео сабору „Предлог за уредбу устројства православне српске народно-црквене автономије у области карловачке православне српске митрополије", ког је сабор 1892. истина усвојио са незнатном већином од 2 гласа за подлогу специјалне дебате, ал није дошао у прилику да га и претресе.

Доцније је 1897. саборски одбор поднео сабору „Народно' црквени устав источно-православне српске цркве у земљама угарске круне", који се у нечем разликовао од његовог предлога од 1891., те како је кр. уг. влада преко свога повереника захтевала да сабор узме пре свега у претрес поменути устав, на што сабор није хтео да пристане, закључивши да се Њ. В. пошаље преставка, у којој да се моли уклоњење препрека законитом и редовитом раду самога сабора, и да се исти устав повери одбору 15-рице, да га проучи, а дотле да сабор ради текуће послове, на што влада није хтела пристати; то се сабор одгоди, да се више и не састане за време своје изборне периоде. Његова Светост патријарах Георгије, знајући као врховна поглавица и цркве и народно-црквене автономије, какову грдну штету трпи и црква и школа а и сам народ од неуређеног стања, покушала је да изравна несугласице између јерархије и народне странке, те је у два маха на конференцију сазвала госп. чла/ нове епископата, чланове саб. одбора, прваке разних наших странака са сабора и неколико одличнијих л^уди ван сабора, но које се разиђоше без икаквог успеха. А није дошло до споразума с тога, што је између осталог егшскопат искао промену изборног реда у толико, да свештенство бира само своје заступнике за сабор, дочим су вође свију странака са сабора биле томе противне. 1902. био је по ново сабор сазват, ком се опет није дало да предузме коначно уређење наше црквено-народне автономије, и тако данашњим даном сгојимо у том погледу тамо, где смо били 1890. Једино од много потрошеног новца и времена од нашег саборисањ.а за то време, добили смо „Мировинску уредбу за свештеничке удовице и њихову сирочад, и за народно-црквене чиновнике и професоре«. Његова Светост патријарах Георгије седнувши 1890. на престо Арсен патријарха, већ као епископ темишварски, за време које услед своје епископске заклетве у цркви, да ће чувати уређење цркве, а које што је за свога 8-годишњег епископовања увидела и дошла до уверења, да су наши сабори — у којима је и он као прота учествовао -- од 1864. овамо, много што шта закључили и донели, што се не слаже ни са учењем наше цркве, а особито да је у њима стешњен делокруг и епископа и патријарха, чији је делокруг у управи црквеној сведен на нулу, јер су они постали прости извршиоци автономних тела, и да наш епископат и свештенство у епископалној цркви — као што је наша имају мањег права, него што га имају у неепископалној евангеличко-хришћанској цркви аусбуршке конфесије, а што је и штетно и по сам наш народ и његову цркву и школу, ишла је за тим, као што рече у свом поздравном говору при отварању нар. цркв. сабора 1897. „да се народно-црквене автономне уредбе донесу у складу са основним правилима наше св. православне апостолске цркве. Ако у којој уредби автономној има таквих одређења, разуме се по себи, да ми — епископат — морамо ићи за тим, да се то уклони, јер је црква мати наша, и чувајући њезина права, очуваћемо и своја. . . То су наше — епископатове тежње. Но ја одмах и ово додајем: Те своје тежње хоћемо одлучно, али законитим путем да остваримо. Не можемо ли их законитим, тим једним правим путем, оваплотити — ја и г. г. епископи не ћемо ударати странпутицом, ни у