Српски сион

^ р . и.

0Р11СКИ СИОН

С тр. 715

По данашњем је устројству нашем не само тежак положај српских епископа у митрополији карловачкој, него и патријарха српског, пошто су они овамо у свима епархијскмм и митрополијским телима председници, дочим су чланови њихови бирани већином по партајским обзирима, а не по предживоту и спреми својој, да и не говоримо о штетном упливу периодичног избора чланова централних власти. А свега тога је последица то, да исте наше власти ни из далека не одговарају своме позиву, и да се често изричу пристрасне пресуде. због чега се незадовољне странке обраћају с утоком на туђу неавтономну власт. Његова Светост патријарах Георгије, научена на чистоту и имајући осећаја за лепо, а уз то знајући врло добро да према достојанству треба да има и спољашњи углед српска патријаршија и српски патријарах, настојала је на томе, да се достојанствена зграда подигне из фонда митрополита Стевана Стратимировића, камењена на резиленцију, за седиште патријархово, и данас не само сваком Србину, него и иноверцу импонује кад види ону дивну резиденцију патријарашку, у којој су и станови намештени за високопр. г. г. епископе, да не морају ићи по приватним становима, што је било непријатно и њима и оним који су их примали, а тако исто и намештај у њојзи и онај ванредан ред и чистоту. И не само да је подигнута резиденција патријарашка, него је учињено и то, да се за њено грађење није утрошио номенути Стратимировићев фонд него је он остао неокрњен, и од прихода његовог отплаћује се на амортизацију учињен дуг, те ће кроз известан број година српски окострани народ имати и патријарашку резиденцију, и тако назван Стратимировићев резиденц фонд од неких 600.000 К., који ће се моћи трошити не само на издржавање њено, него и на друге црквене и народне потребе. Знајући врло добро Његова Светост патријарах Георгије, да према данашњем духу времена и потребама српског народа и наше калућерство треба да има што већу и бољу спрему, настојала је на томе, да се о трошку свију фрушкогорских манастира установи у ман. Хопову монашка школа, која је неколико година и постојала, но због недораслости неких њених управитеља и других прилика, није она оправдала свој опстанак и оне жртве на њу утрошене, теје после неколико година свога битисања морала бити затворена, створивши једно коло спремнијих калуђера, да се место ње подигне овде у Карловцима оно дивно „Семениште манастирских питомаца'', које ће имати ако узбуде љубави, увиђавности и познања дужности и одговорности и Богу и цркви и народу, да спрема спремне калуђере, који ће бити прожети, да од српских богатих манастира узима користи и само калуђерство и црква и просвета народна, уз очување позива и установе српских манастира. А као припомоћно срество за издржавање монашке школе, а подједно и ширење српске књиге и просвете, подигнута је трошком српских манастира и „Српска Манастирска Штампарија", која и ако није могла досада да изврши све оно, што се мислило њоме постићи, она је врло много допринела томе, да су досада и да сада излазе у њојзи нужни листови за црквеношколске и просветне цељи, који без ње неби могли излази, поред свега тога, што постоје толике „народне штампарије", а тако исто и многе и многе школске и остале корисне књиге. А што је главно, да су писци школских и црквених књига за своје саставе од ње царски наплаћени били, дочим су дотле радили тако рећи бадава за друге. И да је мало више увиђавности и родољубља, а мало мање обзира на партајске обзире, иста би штампарија била и могла бити врло богати извор за подмирење црквенонародних потреба, а подједно и чувар црквеношколских благајни, које много страдају од несавестности црквеношколских часника и неких несавесних књижара са издавањем неисправних рачуна.