Српски сион

српеки сион

Бр. 24.

учитељ братске љубави и слоге", а то и јесу уз управу црквену и старање за њу главне дужности једног архијереја. Уз то је он настојао и на томе, да се установи епархијски фонд за издржанање епархијских власти, који данас износи на 100.000 К, те служи као врло добро помоћно срество за савесно, тачно и брзо отправљање епархијских послова од стране епархијских власти и органа; да епархијске власти и органи тачно и савесно врше своје дужности, а тако исто и свештенство оба реда ; да црквене скупштине и одбори тачно и савесно управљају црквеноогпптинским и школским имањем, и настоје да и учитељи тачно и савесно врше своје дужности и да се школе снабдеју нужним стварима и училима. Једном речи, епископ је Георгије имао за свашта око, и колико је до њега стојало, он је према постојећем устројству и људима у автономним телима урадио за темишварску епархију оно и онолико, колико се могло урадити, јер по данашњем нашем народноцрквеном устројству, епископ српски има и сувише мало власти — скоро никакве — да би се с правом могао само он окривити за нешто, што се ради у епархији ил што се не ради. За то носе одговорност изабрани од народа људи, а епископ по најмање, пошто је он данас тако рећи само извршилац закључака автономних власти у којима он тако рећи и нема гласа, — има право гласања само у случајевима кад су гласови подједнако подељени. Због тих је одличних својстава епископа темишварског Георгија Бранковића и изабрао 21. априла 1890. српски народноцрквени сабор за српског па» тријарха, а круна избор његов потврдила. Попевши се епископ Георгије Бранковић вољом Божјом и српскога народа и милошћу краљевском на највиши ступањ црквене српске јерархије, и седнувши на престо Арсен патријарха Црнојевића, од тога је доба до данашњега дана под председништвом његовим обављен избор 8 српских епископа, а он је својом руком посветио 9 српских епископа. Данашња је дакле јерархија српске карловачке митрополије рукосад Његове Светости патријарха Георгија Бранковића, а и велики је број и архимандрита и игумана — особито Фрушкогорских, па и протојереја и пароха у архидијецези, које произвела, а које рукоположила Његова Светост, а што су се по некоји — а особито од манастирских настојатеља показали недостојни благовољења Његове Светости патријарха Георгија, односно и други, који су се такође показали недостојни њенога благовољења и нису оправдали поверење у њих полагано; то се мора не само њима уписати у грех, него и нашим надзорним властима, које су лабав надзор водиле, односно васпитању и моралном схватању поменутих намештеника и њихових односа према Његсвој Светости и дужности својих. Као председник у свима црквенонародним и просветним телима, како у Архидијецези карловачкој, тако и у Митрополији, па и као врховни патрон српске велике две гимназије — карловачке и новосадске — Његова Светост патријарах Георгије Бранковић није тако рећи ни једну седницу пропустила, а да није у њој она председавала, пратећи њихов рад и учествујући у дебатама. Па како је и у свим тим телима по данашњем устројству власт српског патријарха сасвим ограничена, и он нема у њима решавајућега гласа, него има право гласања само кад су гласови подједнако подељени, те је дакле прост извршилац шихових закључака, па више пути и онакових с којима се није слагала ни слагати могла, због чега је понекад морала да улаже свој сепаратни глас против њиховог извршења; не може се Његова Светост патријарах Георгије Бранковић ни осуђивати што према устројству и људима изабратим од народа, поменута тела и власти не показаше увек онаквог успеха, какав се могао од њих очекивати, односно какав су требале показати.