Српски сион

Вр. 2б.

СРПСКИ сион

Кад сви знамо, да је кшига народних добротвора одавна затворена, а затворио је деспот Ђурђе Бранковић — Максим владика, који је зидао цркве и манастире, на утеху народа Српског —; онда је тим већа радост ова кад видимо да је после 400 година та књига српских добротвора отворена, и међу прве добротворе српске, народ је уписао име Ваше Светости као великог свог добротвора и Мецену. Честитајући ову 50-то годигањицу, желим да Господ Бог подржи Вашу Светост: мирна, цјела, чесна, здрава, на много година, а на срећу народа Српског! На овај се поздрав Његова Светост патријарах лепо захвалио и монашком свештенству шабачке епархије, а тако исто и поздрављачу, ког зна из својих млађих година. А тр*ћи га је поздравио са изјавом, да га је високоирео Јвештени г. епископ дијецезан Сергије изволео послати, не само да поздрави личио и честита Вашој Светости ретку прославу, што ево и чиним, са жељом да свемилостиви уздржи Вашу Светост још мпого година у животу и здрављу, како би сте могли извести и оживотворити и остале Ваше намере на корист и напредак цркве, школе и српског наро^а, него да п Вашој Светости предам ручно нисмо г. еоископа Сергија, што ево и чиним. ВВегова се Светост захвалио на љубави и сећању г. епиекоиа Сергија, п ја ћу се — рече — већ ггисмено захвалити му, а за сада му изручите мој поздрав. Ваше пак жеље, то су и моје жеље и ја се свемилостивом молим да ме уздржи у животу и здрављу, да оживотворим све моје жеље и намере. По цобијеном благослову од Његове Светости, стаде пред Његову Светост свештенство монашког реда, скоро сви насгојатељи манастира иростране митрополије карловачке, и најстарији архимандрит Ана толије Јанковић поздрави га овим говором. И ако су можда неки Фрушкогорски, или у опће ко од настојатеља српских манастира митрополије карловачке приликом

ступања В. Св. на патријаринки престо, имали бојазан и страх, да В. Св. као бивши мирски свештеник неће бити монашком чину и манастирима наклоњени, и да се нећете на њих много ни обазирати, ти, ако су у животу данас, морају признати, да су тада у великој заблуди били, и да им је страх био неуместан, јер су се уверили о противном, т. ј. да сте се В. Светости за време патријарховања свога не само старали и заузимали за нас и куће наше, него сте нас и бранили од разних нападаја, што их особито у новије време подпгоше против нас синови српскога народа нашег; и ако смо у тој борби постигли ма какав успех, имамо захвалити једино Вашој Светости. Пробавивши В. Св. своје најбоље године у свету, и нроучавајући потребе нашега народа на свима пољима, увидели сте као патријарх српски, како попут осталих сталежа, а наиме свештеничког и учитељског, за која се звања ишту данас веће спреме од некадашњих, треба да се наоружају већим знањем и они, који желе ступити у монашки чан, те сте са тадашњим настојатељима манастирским установили, да се у ман. Хопову подигне монашка школа за будуће калуђере. Истина, та монашка школа није у свему оправдала оно поверење и жртве, што се у њу полагало и уложило, али В. Св. остали сте и на даље постојани у одлуци својој, да треба будуће калуђерство да има јачу и бољу спрему од оне, што се може у манастирима постићч, те је заузимањем и настојањем В. Светости, а манастирским ирилозима, подигнуто оно дивно семениште манаст. питомаца, у ком ће се достојно снремати они, који желе да ступе у монашки чин. Уз то неможемо а да В. Светости, и овом приликом не споменемо, и да се не сетимо оног Вашег мушког држања и брањења наших и манаст. права, када је наш народно-цркв. сабор без нашег питања и прис-танка одредио сасвим други правац у економији манастирској, из које је хтео истиснути законите њиове влаенике и поседнике, а да сте В. Св. и у томе успели, и могли сачувати нас и куће наше од по-