Српски сион

Бр. 1.

СРПСКИ сион

Стр. 7.

било најживље и лгеља, да се греха опросте, најјаче показа се љубав Божја спрам рода људског у свој својој величини. Није било доста, што је Син Божји човеком постао, што нас је на иут истине извео и на томе путу нама својим светим примером предњачи, него је још и све оно на себе примио да изврши, што је нужно било, да се са Богом помиримо, греха ослободимо и пред њим онравдамо. Дуг наш, који ми никада не би могли сами исплатити, узима на себе и исплаћује га својим бескрајним заслугама. Казну смрти вечне, коју смо ми заслужили, Он на телу своме понесе. Но и то још није све, што је за нас учинила дивна љубав Божја. Није нас само из несреће избавила, него нас је још и срећнима и пресрећнима учинила. Замислите себи беднога роба у тамници: тешка гвоздена врата не дају приступа к њему, руке и ноге тешким ланцима стегнуте, дебели хладни зидови не пуштају до њега ни светлости ни топлоте сунчане, страшна тама као мрачни гроб са свих страна га окружава. И у један пут се појави великодушни Избавитељ, врата се од тамнице широм отварају, окови спадају, и тужни сужањ излази слободан у дивни свет Божји. Колика срећа и какво уживање! Али и срећа и задовољство то трајаше за мало, ако је ослобођени без игде ичега, ако нема чиме да живот свој одржи, ако је сам себи остављен, он може и опет пропасти. Исус Христос, кога рођење данас славимо, кад нас је ослободио од ропства греху и вечнога осуђења, није нас оставио саме себи, без игде ичега, него нас је снабдео још највећим благом — Он нас је учинио синовима Божјим и осигурао нам вечни живот. И тако већ овде на земљи почиње наше високо достојанство и блаженство. Син Божји, који је човеком постао, даде нам област да смо синови Божји, јер у колико у. Њега верујемо синови смо Божји и можемо се на Оца нашега синовски поуздати. Ако нас гони беда и невоља, позовимо у помоћ Оца нашега небеског. Он је моћан и силан. Он ће молитву иашу услишати. Ако нам прети несрећа и опасност обратимо се на њега, па ће нас утешити. Па и сами гресп које чинимо, не искључују нас више из љубави Божје, јер се сваки дан молимо: Оче! опрости нам грехе наше, и као што онај, коме се више прашта, више љуби, тако и ми тим више љубимо, што нам више грехова милост Божја опрашта и срећни се осећамо у тој љубави. Заиста се дакле већ на земљи започиње високо достојанство и права срећа синова Божјих, а кад се из овога света, пуног борбе и труда, преселимо у онај други мирни и спокојни свет, где ће нам сам Бог убрисати сузе из очију наших, где нема смрти ни жалости ни болести, тамо ћемо Њему подобни бити и вечно блаженство уживати. Погледајмо још, шта је морао наш Спаситељ за наше избављење све иретрпети. Он, вечни Син вечнога Оца, који је божанствену славу код Оца имао, рођен је као обичаи човек и то још у хладној пећини, повијен је у сиротинске пелене и положен је у јасле на сламу. Он, који је створио небо и земљу, не налази на земљи места, где би трудну главу своју склонити могао. Он, који је богат био, бива сиромахом, да би се ми његовим сиромаштвом обогатили. Он, кога на небу славе безбројни анђели, проводи на земљи тридесет година неиознат и неприпознат од људи. И кад по вољи Оца свога отпочну дело, на које га је послао, није било поруге, које није претрпео, ни понижења, које није поднео. Најпосле добровољно претрпео је најстрашнија мучења и најсрамотнију смрт — смрт на крсту. Цео његов живот од часа рођења па до последњега уздаха на крсту беше непрекидни низ понижења, страдања и пожртвовања за људе.