Српски сион

Б р. 1

СРНСКИ СИОН

Стр. 9.

ђељу, све упознам, и да вам живом речју поделим духовне дарове из богате ризнице науке Спаситељзве, сваком по потреби; да вас оснажим благословом Духа Светога; да вас утешим у невољама овога света, и сузе вам убришем. Али на моју голему жалост, не могоше се те жеље моје никако испунити. Сада пак, када на сусрет идемо најрадоснијем свечанику, мисли су моје опет уз вас. и душа моја опет чезне за вама. Како ће сваки од вас провести тај дан хришћанске радости; да ли у добру или у невољи ? Како ћете дочекати свога Спаситеља, да ли са отвореним вратима срдаца својих или у немару и мртвилу? И да ли је у вас свуда све тако удесно, да ћете се тога дана сви нахранити слаткога годовања бадњега и напојити истинскога радовања божитњега, или за вас Божић ништа не доноси? Ох! како бих желео тај мили празник са свима вама заједно провести, и у хришћанској љубави мирбожати се с вама! Како бих радо у сваки дом ваш тога дана стигао, и све вас као полажајник полазио, благословио и вас и децу вашу, све домаће и благо ваше, запојао са земаљским анђелцима вашим веселе песме божитње, чесницу са вама преломио и колач пресекао! Свака душа тежи к' своме роду на тај дан, па и моја душа к' вама роду милом, са којим ме је Дух Божји везао најјачим свезама духовнога и бдагодетнога сродства, и који ми ваља љубити, за њ живети и делати, ронити сузе и веселити се, борити се и страдавати. Али, када није друкчије, шаљем вам за тај дан ево реч своју, место себе сама, уверавајући вас да сам у духу без престанка с вама молећи се Богу за вас и за добро ваше, и „да би ми кад Божја воља помогла да до^ем к' вама... и да вам дам какав духовни дар за ваше утврђење." (Посл. Римљ. I. 10.-11.) Драга браћо и децо моја, у Господу најмилији! Пре деветнаест стотина година у једном сеоцету, далеко на истоку, одјекнула је у глухо доба једне ноћи први пут славна анђелска благовест: Христос

се роди! И од то доба добијају те речи сваке године све богатију садржину и све јачи нагласак. Родио се Спаситељ! Какав слатки глас и радосна вест! Испунише се слутње и снови пророка и праотаца. Појавило се обећано спасење света, отпочето је велико дело искупљења људскога рода од многих зала, хфеха и казни, превара и невоља Али што та благовест управо значи, на то нам одговарају ево већ деветнаест хришћанских векова, у којима се избављење човеково наставља, и ствара појаве, какве повесница пређашњих векова није доживела. И што се више множе хришћански векови и опћи напредак у њима, све већим постаје онај дан, када је та благовест први пут оглашена, и све значајнијим оно светковање, када Црква успомену тога дана свечано обавља. Зато, да бисмо пре свега пробудили у себи истинску божитњу радост и у свези с тиме свесну захвалност Богу за избављење своје, размотримо мало дарове, којима нас је први Божић обасуо. Али почујмо прво како о том беседи светодухи орао патмоски у свом јеван^ељу: „И реч I постаде тело, и усели се у нас, пуно благодати и истине; и видесмо славу његову, славу као јединороднаго од оца ... И од пуности његове ми сви узесмо благодат за благодаћу." (Јев. по Јовану, I, 14. 16.) Да дивна приказа значаја доласка Христова на земљу! Ко ће побројати благодети тога ^единственога историјскога догађаја? И ко сме те благодети порицати? Доласком Спаситељевим на земљу унапреЈјен је човек. Живот човечји после Христа постаје развијенијим, потпунијим и племенитијим. Сврха живота човечја, дотле снажена и тамом обвијена, знатно се узвишује, и видно обележава. Откривају се и прави путови, који воде сврси живота, и утиру се стопама Духом Божјим вођеним угледима хришћанскога света. Оплођавају и разројавају се мисли, запаљују се најплеменитији и по све нови осећаји у човеку. Воља човечја постаје снажнијом за дела велика и живот савршенији. Повраћа се и складност ме^у душевним силама, умом и вољом. Унапређењем пак човечјим ничу и нове основе