Српски сион

О гр. 46,

сион

Б р. б.

рани, као разбојници, само зато, што не ће да напусте своју православну веру. Државни чиновници, као: фебирови, бирови и остади, долазе, са четама МаЗјара и Немаца, ноћу у православна села, ватају, везују, бију и свакојако муче православне свештенике, па и попадије и децу њихову; односе им из кз 7 ће све што имају, те голе зидове остављају, — кад се народ диже да их брани, нуцају из пушака и бију буздованима народ, те га још после силно глобе, да је већ оголио и нема од чега живети, те многа села побегоше у турску Влашку. На Велики Петак по неким селима, с оружаним Немцима, присилише многе људе, да приме причест од унијатс-ких свештеника. Долазе у села, до зуба оружане, катане, те народ оставља куће и бега по шумама кријући се, а ови све што наЗ?у, по кућама, поједу и попију, или однесу собом. Тако су људи из села Нојана, сву зиму морали провести по шумама, у највећој невољи, — све за веру своју православну. Цркве им грдним насиљем одузимају, за^ тварају и руше, или предају унијатским спештеницима; а без икакове кривице поведоше и позатвараше многе људе и свештенике. Нико их, веле, не жали: ни Саксонци, ни Немци, ни Мађари, — него их глобе и гуле, муче и пате на свемогуће начине; па још веле да све то чине по наредби краљичиној, што неће да ступе у унију, а они не могу то да верују, јер им је митрополит толико пута јавио, да им краљица допушта слободно држати се своје вере. Шга више фебиров из Винце напао је и разрушио један скит и црквицу крај њега, у ком је живио један седи старац и обучавао 3—4 ^ ига књизи и науци Божјој, те се сад старац крије и побија негде по шумама, да не зна нико где је. У томе је ето главни садржај писама ердељских православних Румуна српском митрополиту, у којима га још моле, да их бар он ненапусти, него да им и сад притекне у помоћ, као што им је и до сад толико пута притицао. На заузимање митрополитово, послата је била 1757. г. из Беча комисија,

у Ердељ, те се у Сибињу више од две недеље дана бавила. Али како је та комисија поступала — не би могао човек веровати! Она је шиљала катане по православним селима, који су ватали људе и доводили их у Сибињ у затвор, па их онда по реду пред комисију изводили. Ова их је пре свега питала: зашто не признају ондашњег унијатског владику Петра Павла Арона (1752 —1764.) и његове свештенике, а за тим тек за глобе, затварања и др. И народ је редом одговарао, да ће радије дати се под мач, него што би пристали на унију и признали за владику поменутог Арона и његове свештенике, те да само због тога и подносише до данас толико невоље; сви молигае комисију, да и она код царског двора поради, да им се пошље из Карловаца православни владика. Кад је комисија то видела, она и не доврши истрагу, него нареди, да остала неиспитана села начине молбе и пошаљу их царском двору. Но, и за време те комисије, а и после ње, беху свагда на дневном реду затварања и мучења најугледнијих свештеника и људи, — ревних бранилаца вере православне 33 У невољи таковој, и опет се обраћају митрополиту, као још јединој њиховој нади, ослонцу и заштитнику, да их утеши и постара се за њих код државних власти, јер иначе, ако их он не узме у заштиту своју, пропашће, веле, и душевно и телесно. А Септембра 6. 1757. г. 3 * пише митрополиту о свим тим невољама и протопрезвитер брашовски Јевстатије Васиљев и вели: „едка БЈЗћ сиезх шговорити можјтса , кх каки^ж к^дар; прешкми еслш и кх какк1)(х к Н јдсткјахх пршмкашх, тако что жизнћ нлша естк на<их точ'|'к> единаА пшдлж, вдинос нктерпилш и шВдовоноси*ио{ грфенп скорвнос ига печдлндго и к-кдсткЈ/Л(ИИ наполнеиаго 1 '..моли нарочито, да митрополит извиди шта ја са одлуком на тужбе, које је он у име народа још 1753. Губериији предао; да им се дозволи слободно цркве зидати, и да се са свештеника православни скине наметнути тешки 83 У „Додатку" прнл. 1: 9. 34 Ш<1. Прид. I: 10.