Српски сион

длг. <&.

и! иихш

данак, јер иначе ће тешко остати у православљу, пошто им обећавају, да ће од свега слободни бити кад се поунијате. — Уз то још моли за савет, да ли да допусту једном клирику, — који је испросио био неку девојку, али ова одбегла с неким младићем у турску Влашку и тамо се венчала, — да може узети другу девојку, те да онда дође у Карловце ради посвећења, пошто је спреман за свештеничку службу, јер је осам година у том се обучавао. (Из овога сазнајемо, да је архиепископ карловачки у то доба рукополагао православне свештенике за Ердељ). — Најпосле, у истом писму, поменути прота брашовски још моли, да му по његовом посланику митрополит Павле и мало св. мира пошаље. Било је и такових људи, који су хтели да се користе овом невољом румунског народа и изведу своје намере. У то доба налазио се у Новом Саду руски мајор Димитрије Михајловић, који је био Србин из Угарске, али је са осталима 1752. преселио се у Русију — где су основали т. зв. „Нову Србију". Његова намера беше, да наврбује људе, који ће се селити у Русију, те је стога путовао по целој Угарској, радећи у том смислу. У Новом Саду могао је дознати за силну жељу ердељских Румуна, да добију православног епископа; дознао је ту и за њихове невоље и тешка гонења. Ту се лети 1758. г. упозна и са бившим ексархом пакрачкога владике Генадијем Васићем, који је мимо митрополита и епископа покушао да буде владика пакрачки, те приграбио многи новац и ствари из оставине покојног владике свога Софронија Јовановића 35 ; због тога пао је у истрагу и затворен био у карловачком двору, одакле једне ноћи умакне у Нови Сад, где се морао упознати са поменутим мајором Михајловићем. Овај му је сигурно напоменуо, да би могао постати владика православних ердељеких Румуна, који тако жељно траже већ толико времена владику себи. И они сигурно спо,5 0 томе су многобројна акта у митроп.-патријарашком и пакрачком вдадичанском архиву.

разумеше се како ће за тим циљем ићи. Створише план и одиочеше акцију. Мајор се од пре познавао, те је и у свези стајао, са једним православним свештеником ердељским Јованом Авраамовићем из Ачнли, који је услед гонења унијатског, морао напустити своју парохију и пошао прво по Бечу, а за тим у Русији тражити помоћи и загптите против оних насиља. Сад се он договори са овим и са Генадијем, те написаше, у име православеих ердељских Румуна, молбу руском царском двору, која у садржају своме јасно показује крајњу намеру мајора Михајловића. Ево шта траже у њој: Да царица руска изради, да се из Веча пошље комисија у Ердељ, која ће испитати невоље тамошњег православног народа, а при тој комисији, да буду одре^ена и из Русије два комесара, јер ће у присутности ових, и они који су одступили од православља силом приморани, окуражити се и повратити. За тим нарочито траже, да им царица даде за апископа ексарха славонског Ренадија „Васиљевића", те да нареди св. Синоду, да им га посвети што пре, како би и он уз поменута два руска комесара могао учестовати у комисијн, која се има њих ради што пре у Ердељу састати. И у будуће увек, да им руски двор и св. Синод поставља епископа, који ће у свим духовним стварима зависити од руског св. Синода, а не од карловачког архиепископа, јер ердељске епископе никад нису карловачки архиепископи, већ каравлашки, посвећивали; па им је стога и бечки двор одбио молбу, кад су искали, да им карловачки митрополит постави и посвети епископа. Још моле, да им онда св. Синод дозволи, да њихов епископ, са односним бројем световних и духовних чланова, може ићи на народно-црквене саборе у Карловцима и тамо право гласа имати, како за избор епископа и архиепископа, тако и за остале расправне предмете у сабору (!) Даље, да се са свештенства скине данак и одузете им цркве поврате; да се не натерују на светковање римских празника и да се подижу у највише чинове војничке и синови њи-