Српски сион

1>Р. 2

СГШЛШ

сдин

С К>. 49.

за управитеља њихових црквено-управних и религиозних послова; они потпадоше тако, неким начииом, под јурисдикцију будимског орпског епискоиа, али не уђоше у састав архиепископије српске, нити добише самосгално владичанство. Разуме се, да ово недоношче није могло потпуно задовољити ни Румуне, а ни епископат српски карловачке митрополије, те зато и не би дугог века. До овога доба митрополити карловачки, све што су у Ердељу радили, чинили су то исто на своју руку и против воље државних власти, које су више пута издавале строгу забрану митрополиту, да се не сме мешати у црквене и религиозне послове Ердеља, јер он не спада под његову јурисдикцију, па то и 5. Јуна 1756. год. најстрожије обновише 41 . Но, митрополити ерпски, нису се много освртали на те забране, јер су осећали свету дужност спасавати онај јадни народ из чељусти немилостиве уније. А као што из писма темишварског владике Вићентија Јовановића-Видака сазнајемо, православни румунски клирици из Ердеља долажаху и к њему, да их рукоположи за свештенике, што он не усу^ује се учинити без дозволе митрополитове. Факат, да је аустријски двор поверио управу над православнима у Ердељу баш будимском епископу, који је скоро најудаљенији од Ердеља, а не темишварском, вршачком ил' арадском, који су скоро у непосредној близина — јасно казује намеру владину, да је желела тим на неки начин отештати управу православном епископу над црквом у Ердељу и чланове ове, што даље држати од заједнице са Србима. Но, епископ Дионисије није жалио труда, да и ако је тако удаљен, ипак чешће посети поверену му паству у Ердељу, и по могућству што боље уреди њихове црквене, управне и религиозне прилике. (Тако га видимо на послу том у Ердељу и 12. Септембра 1767. год., 42 дакле на неколико месеци пред смрт своју, јер је већ 8. Децембра и. г. 41 Иг. 8оћ \У1кег, — РоШ. везси. <1ег бегћеп 111 Чп^. 217. ** Глаоник срп. уч. др. 2-ги од. књ. V. 287. СРШЖИ СИОН 1106.

умро у Сент-Андрији). А Румуни опет, потпомагани искрено Србима, употребљаваху све силе, да дођу у што тешњу црквено-управну заједницу са Србима, — у чему су напокон бар донекле и успели 1783. год., када се, после смрти царице Марије Терезије, измену и систем верске политике у аустро-угарској држави. После смрти Новаковићеве, буде одређена нарочита дворска комисија за Ердељ, пред којом је православни народ изабрао 43 за свога владику Софронија Кириловића, архимандрита грабовачког; — дакле и опет Србина. Овога презентира двору за епископа Ердељског 24. Децембра 1769. г. новоизабрани митрополит српски Јован Георгијевић, а царица га потврди 28. Јануара 1770. с додатком, да и он, као и предшасник му, потпуно буде изузет испод власти карловачког архиепископа. Тако дакле би основано самостално православно-румунско владичанство у Ердељу, са седиштем у Сибињу, — из кога се касније разви данашња сибињска архиепископија румунска. А да је до тога дошло, имају Румуни једино српским архиепископима и српском народу захвалити, јер они су их очували, да се сви не поунијате, они су их и из уније натраг православљу повратилн и постарали се, да им се даде епископ, те свагда готови били сва своја народна права и на њих пренети, — али, као што видесмо, аустријске власти никад на ово пристати не хтедоше. Владика Кириловић није могао задовољити правосл. румунски народ у Ердељу, који је због околности, што им владика не беше потчињен митрополиту карловзчком, сумњао у његово православље, те се с неповерењем према њему односио. Шта више почело се по народу шушкати, да је и унију примио, те он дође у врло непријатан и опасан положај. Стога царица, преко свога комесара барона Матезна, скоро присили архијерејски синод Карловачки, да Кириловића предложи за епископа будимског, а она га 24. Августа 1774. год. потврди. 44 43 Гдаеникт. VI., 67. " 1Ш.