Српски сион

БР. 2.

СРПСКИ сион

0*р. 35,

да се појаве на једном човеку,беху га опхрвала. Како се та његова зла догађала за време границе, док беше војена унрава, тидањи Официри употребише сва средства, да од њега буде човек, али не успеше. Беше ту и аришта и батина, којих се последице опажају на њему и данас, јер од силних удараца жиле му у ногама ослабише. Најзад оде и он у нововерце. Ал једном приликом сврати у крчму и заборави на иристојну меру. Тада и њега искључише зллоте. Ал се инак не вр&ти са свим у крило Матере Цркве православне. Кажу да још увек жали „за изгубљеном белом хаљином." Трећи — сада већ покојни — који је такођер био од првих назарена. Двадесет и пет година био је непрекидно „веран," т. ј. „брат." Ожени првенца сина, те после венчања превари се као отац у радости својој, натегне чутуру венцем од цвећа окићену. Морао је дуже мало чутуру на устима држати, када му се и нехотице омакла иозната наша сватовска песма : „Сви часи добри, ови најбољи." Ал га због тог искључише „светитељи" из свога јата. Четврги — такођер сада већ покојни — био је у младости манастирски ђак, те се рачунао у селу међу „писмене" људе, јер све могуће тужбе, које су потицале аз Надаља, било против попа, учитеља, кнеза, бележника, председника, тутора или кога било, он је писао. У стању је био искати од бележника папира, пера и масгила, те на том истом паииру тужити бележника. Пошао је у скупштину назаренску међу првима, али није дуго истрајао, Досадило му се. Како се школе претворише у комуналне, учитељи се често мењали, а не хтедоше ни појати у цркви бесилатно, то је он по нужди и црквени појац био. Но чим је обавио појање и плату примио, таки је новац понио! На пријавама и тужбама, које беху славено српским језиком писане, обично се потписивао : „АронЂ Јаковљевичв уметникт,". Речју „уметникт." мислио је себе да прикаже за искусна зидара, коме нема на далеко равна. Међутим тог свог заната понајмање је разумевао. Већином су га нлаћали за те његове послове у натуралијама разноврсним:

хлебом, сланином, варивом и т д. Но уколико је био невешт томе своме занагу, у толико је умео језиком владати као мало ко. Доскочиће свакоме у речи. Ма колико њих да га салете речима, задиркивајући га — свакоме ће доскочиги. Када му доказиваху да је овај ил онај зид криво подигао, говорио би да то не може никако бити, „јер то иде са свим по гласу канапу." Ал најлепше му беше бесумње то, што је, крај свега тога што му је црквена општина плаћала за појање и он долазио у цркву и појао, ипак био у исто доба ревно одан уједно и назаренској ствари! ! Тадањи црквени одбор олако је узимао ту ствар!!! А свештеници, по несрећи, чесго се мењали, те низу ни могли за дуго времена обратити пажњу на тога надрикњигу. Но кад ја дођох амо за иароха, ускратих му појање у светоме храму. Па ипак он у тајности нриањаше и срцем и душом дивноме нашем црквеном појању, Тако, кад након неког времена одох да опојем жену му Анку, која никад не одлажаше у назаренску „скупштину," а он, на големо удивљење своје нововерске сабраће, преузе од мене дирљиву погребну сгихиру: „Плач8 и рмдлк>, егда по> лшшдак ' слнртк" и отпоја је до краја „с вниманијем." А, што му дотадашњи једноверници још и већма замерише, седе мајстор Ароп и на саонаце, на која људи метуше покојницу, и појаше све до гроба јој карловачко велико „сзаткш Вож*." Тиме изгуби он међу њима сваки углед и уважење, Ипак га они „сахранише", кад на скоро за тим и он оде Богу на истину. Као што сам у почетку напоменуо, баш ти нрви проиагатори назаренства не одржаше се, него „падоше под спуд." Управо чудити се мора човек толиком уснеху гих првих пропагатора, када то беху иначе обачни људи, са грубим душевним махнама. Но мени се чини, да баш та околност, што људи са тако грубим махнама и недосгатцима у нравствености потрудише се да кроз читав низ година покажу известан степен моралног савршенства, — да је баш та околпост допринела, те је назаренство нашло доста илоднога земљишта у Надаљу. Познавао их народ пре тога снабдевене са сваким пороком, и