Српски сион

Б р . 2.

СРПСКИ

СИОН

У тр. 37.

број! Црква у тако јадноме стању, да ја дотле у животу своме још не видех тако запуштене цркве. Од поплаве год. 1875. овлажили беху са два метера висине црквени зидови и споља и изнутра у тотоликој мери, да се на зидовима није могао малтер одржати, беше сав спао доле, те се црвенеле опеке. Столови сасвим разрушени, а место иконостаса — који је још 1848. изгорео — стоји преграда од једва нешто мало углачаних, али необојадисаних дасака. На ирегради тој висе четири престолне иконе од разноврсне величине, а урамљена свака на други начин и обешена једна више, друга ниже. Место гроје двери на иконостасу, беху три завесе од некога грубог пархета. На месту где би требало да је архијерејски стол, виси о зиду једпа икона са натписом „свјата Христова вамилија", изведенаруком но свима околним сајмовима знаног „живоиисца" Теје Машића из Фелдварца. Учитељи, као комунални, неће у цркви бесплатно да поје, а општина неће учи- ( тељима да плаћа за појање, него је најмила некога колара Филипа, који за неколико Форината обављаше дужности црквенога појца и перовође. Истом колару и појцу-перовођи, кога црквена општина плаћаше, слободно беше, као гато наноменух, да нохађа кадгод му прилике дозволе и скупготине назаренске. Да чудне ли црквене свести у тадањих одборникб,!!! По себи се разуме, да као свештеникто нисам могао гледати мирно, него у првој седници црквенога одбора позовем истога појца црквенога и перовођу, да не дволичи више, него да пристане ил уз св. Православље, или да оде у јато грешних јеретика. Након неколико дана пређе са свим нововерцима! Поред тако жалоснога стања цркве, црквена општина уз све то није имала ни бразде своје црквене земље, него се норед приреза парохијала уздала у државну припо моћ, која је годишње једва износила 100 —150 Фор. Данас црквена општина имаде добре, ново разоране земље до близу 40 јутара, која је и грунтовно уведена на име црквене општине. — Сама иак црква, и ако је још и данас без иконоетаса, оправ-

љена је, те приличи за храм Божји. Нова, хармонично удешена четири звона набављена. Парохијски дом на најугледнијем месту сазидан, те се свештеник не мора више нотуцати као кирајџија, из једнога стана у други. За последњих 18 година нодигао се угледи цркве и црквене општине. Црквена општина сада сложно ради, без икаква партизанства, тако, да за 18 година последњих, ни једне апелате није било противу решења црквено-општинских. После онога растројства у цркви и црквеној општини, наступио је миран, озбиљан, достојанствен рад, који није могао а да не имнонује не [само православноме живљу, него и самим назаренима овдашњим, који се дотле исмевали и са црквом и црквеним обичајима и обредима, а понајвише са црквено-општинским седницама, које се пре тога обично по улицама и по биртијама настављале. По мојем мишљењу, озбиљан рад око унапређења верскога живота и нрегалаштво око црквене онћине, најбољи је утук противу назаренства, најбољи лек противу те заразе. Дозивати поједине назарене к себи, дишпутати се с' њима о догматима, о обредима црквеним, о црквено народним обичајима, значи бацати песак у море, из разлога тога, што је код њих сваки поједини назарен уједно и мисионар, те што више који назарен обрати особа у назаренство, то му се све више код његових једноверних у добро уписује. Нззарен се држи само Св. Писма и буквално га тумачи. Он неће да зна за историјски развитак Цркве Христове; он незна шта је то историја црквена; он не поштује свето предање; он одбацује васељенске саборе. Њему су напуниле главу његове старешине, да се „чувају оних што иду у дугачким хаљинама; све што вам рекну да држите, држите и творите, али што они чине, не чините, јер говоре а не чине". ..ит.д. Предубеђенога тешко је убедити. Стунајући с њима у пренирку, ми не само да не постизавамо цељи, него им чинимо част; подижемо им цену. Свет се тада интересује за њихово учење, поклања им пажњу; а и они сами постају експанзивни. Говорим то из искуства,