Српски сион

Стр. 38.

СРПСКИ смон

Бр. 2.

којем ме је толикогодишња пастирска пракса научила. Одмах на неколико дана по моме доласку у Надаљ за администратора парохије, умре некоме тобож назарену дете од неколико масеца. Дете беше крштено; отац од скоро назарен, а мати православна. Мати детиња донесе ми посмртну цедуљу и замоли ме, да опојем дете по обреду свете православне Цркве. Као нов свештеник, не знајући шта ме чека, отидем са ђацима кући, где беше самртник, обучем се и отпочнем онело. Но тек што сам отпочео, скуии се пуна соба назарена око мене, па подигоше таку вику и галаму, да сам на послетку морао прекинути опело и вратити се кући. Учинио сам пријаву код окружног суда жабаљскога, а уједно сам тај случај пријавио и конзисторији, не би ли конзисторијални Фискал покренуо парницу противу назарена, Но конзисторијалпи Фискал ни пера није умочио; а ја како нисам имао сведока, то је суд донео пресуду по њиховим речима, који се међутим одрекоше и оних иогрдних речи, којима су ме обасинали. Шта више изјавише да мене тамо нико није ни звао и т. д. Но међу тим су назарени сретни пресретнк, ако им пође за руком да по свом обичају сахране по ког православног покојника. Једну сам таку отмицу и пријавио административној власти. Али и тамо нисам боље прошао пего код суда. Но кад нисам нашао заштите ни код суда ни код административне власти, одлучим се на другу страну. У више прилика измолио сам од политичне општине асистенцију полиције, те помоћу исте обавио сахрану. Ускрати ли ми се помоћ полиције, то нађем неколико мојих добрих парохијана, те када се искупимо код мртваца, онда се назарени разиђу. Обично се у такоме случају повуку у двориште каквога назарена, куда ћу с погребом проћи, те онда запоју из „ХарФе Сионске". Често надвичу дечје „свјати Боже"! У више прилика долазили су ми у стан по неколико назарена, да се препиремо о верским питањика. Једном, баш после првога гореописанога погреба наза ренскога детета, дођоше њих 7—8 најста-

ријих назарена и замоле ме, да се ја оканем њих и да их пустим да они сарањују оне мртваце, где имаде у кући назарена, без обзира да ли ]е цокојник ишао у скупштину или не, јер — веле — „они не могу мене пуштати у њихове одаје" ! И „зашто се ја трудим те бесплатно сарањујем, када немам за то нарочито на плату?" Ваздан је ту пало питања и доказивања од њихове стране, која су у осталом позната већ свакоме, ко је ијоле имао посла са назаренима. Далеко би ме одвело међутим, када бих целу полемику, коју сам у више прилика с њима водио, овде исписао. После сваке таке полемике обично су се хвалили, како су они мени, а не ја њима доказао речима из Светога Нисма. Услед тих мојих полемика и борбе са назаренима, дошло беше цело село у неко узбуђење, и они, који се никада нису разбирали о догматима и верским питањима, почели се интересовати за та питања. Нисам могао ни у једном друштву бити, а да се тек и нехотице не покрене нитање вазаренско. Но је ли могуће свакога пгрохијана у толикој мери богословски образовати, да може мегдан поделити са сваким појединим назареном, који се уживао у читање Светога Писма и знаде га у прсте? Свуда нисам могао ја доспети да прихватим полемику, која се водила између мојих иарохијана и назарена. Но од када сам ја почео био водити полемику с' њима, скочила им беше цена. Што сам ја више пажње њима поклањао, тиме су они све упорнији бивали. Дочекивали људе када у цркву или из цркве иду, те исмевали наше обреде и ваздан разних смицалица правили. Од како пак ја, како се каже, и не хајем за њих, они ностадоше некако питомији, смирише се. Нема више пропаганде, нема исмевања наших обреда, икона. Многи, увидевгпи њихову препреденост, враћају се својој старој вери; нови? прелаза одавно нема. Ревност њихова у вери очевидно малаксава. Па и сама дисциилина међу члановима назаренским олабавила је. До пре су узимали под закуп по неколико јутара земље, заједнички узорали, посејали и даље обделавали, без разлике на сталеж и на иметак.