Српски сион

бр 3.

Стр. 67.

НЕЗВАНИЧНО. I П р И Л 0 3 и историји одношаја наших с румуиима у ХУШ -том веку. Од Радослава М. ГрујиБа. (Продужење.) II. Одношаји сриских архиеиискоиа — београдско-карловачмих и иародиоцрквених са ■ бора ирема иравославном румунском народу у бившој аустријској Влашкој (1718.—1739 ). Са пожаревачким миром припала је Аустрији и т. д. Мала Влашка. Границе тој земљи беху с југа Дунав, са истока Алута, а са севера Ердељ. Становници беху скоро сами Румуни, поред нешто Срба, Грка и Бугара. У административном и војничком погледу потпаде Мала Влашка, или како је наши оновремени саиси називају: Угровлахија, Влахозаплапинска (иначе Северински Ванат), под врховну управу ердељског заповедника. У самој земљи постојала је, са седиштем у Крајови, врховна гра^анска власт за све грађанске управне прилике. То беше граћански савет (сопзШит) под председником ђенерала Ђорђа Кантакузина*. а сачињаваху га још четири изабрана и од цара потврђена саветника; ови саветници беху угледни бољари земље, као што је и први председник њихов био потомак влашке кнежевске породице и ако грчког фанариотског порекла. У црквеном погледу имала је та земље свога владику православне вере, са седиштем у Римнику, који је до пожаревачког мира потпадао под духовну јуриедикцију влашког митрополита у Вукурешту. Сада пак, када је овај део румуњске земље отргнут испод власти турске, аустријска је власт забранила сваку јурисдикцију букурештском митрополиту над римничким владичанством; али за дуго времена после тога није издала никакове позитивне наредбе

* У дневнику вдадике Димитријевића, овде приложеном под II. у таз. 29, каже архим. румунски Идарион, да је мати овога ђенерада и принца румунског — бида Српвиња.

у погледу црквено-правног положаја тог сада осамљеног владичанства. Влада аустријска имала је својих намера. Са особигом агресивношћу радила је, па и успевала, она ме|у Румунима у Ердељу; привела их је многе у крило римске цркке, кад им је владике и свештенство поунијатила, као што смо напред видели. Исту акцију мислила је одпочети и овде, па је за то тако дуго и оклевала, да се изјасни о црквено-правном положају овог владичанства. Тој намери аустријске владе ишла је на руку и околност, што тадањи римнички владика Дамаскин, са једним делом монашког свештенства, никако нехтеде ступити под власт београдског митрополита и архиепископа српског. Ствар је у овом била : Још Септембра 1717. год. дошао је принц Ђор^е Кантакузин са неколико својих Бољара у Београд принцу Евгенију Савојском; са њима јо био и један Србин кашзтан Арсеније. Они су походили и митрополита Мојсеја Петровића као што се види из његова записа на једној књижици. 1 Том приликом а сигурно и касније у Бечу, изразили су бољари румунски, да би желели потпасти под јурисдикцију митрополита и архиепископа београдског. У тој намери послали су они у Беч царском двору једну депутацију, која је имала израдити царску одлуку о сједињењу римничког владичанства с београдском митрополијом. Кад је то сазнао вла дика Дамаскин, он са још 4 настојатеља манастирска (архимандритом Хурецким Јованом, те игуманима: бистричким Стефаном, арнотским Стефаном и говоранским Пахомијем 2 ) уложи протест. У протесту том, писаном у манастиру Хуреци 29. Новембра 1719 , захтеваху они, да римнички епископ, као наследник „амазијског" митрополита, — који пре пада румунских кнежевина, беше по рангу четрнаести владика, за патријархом цариградским, — буде посвећиван од цари1 Споменик Срп. кр. Акад, XXXIV. 182. 2 Ог. Ј. Н. 8сћ \У1скег. Б1е Уегепи^ип^ (1ег зегћјзсћеп | МекгороНеп уоп Ве1^гаЛ ипс1 СаНоуЦг 1т Јаћге 1731. \У1еп I 1881. Придог X.