Српски сион

Б р. 3.

СРПСКИ

сион

Стр. 73.

дети да је преко потребно да се учи на ш■ меш само на српском језику , јер то нам је веровање, то треба да знамо и разумемо — а као облигатно би било читање „Вјерују" на црквено-словенеком језику. Не ћу много да, браним то своје мишљење, само ћу да споменем да ме мука спопадне код кума или куме, кад при крштењу почне читати „Вјерују" откуд само измисли онаких речи?! Не само да деца изнесу вз школе неко знање из веронауке, па да наскоро забораве све, него да све научено остане дубоко урезано и у срцу и памети њихово.ј, — руководило ме је да пре неколико година. саставим нову наставну основу, коју тек сада на јавност износим. Пре нрколико година био сам већ дошао и у штаииарију манастирску, а једна угледнија личност рече ми: касно сте се сетили, већ је готов манускоипт архимандрита ЈГетића за, Ш. и IV. разред, скоро ће бити и прота Живковић готов са својим за I. и II. разред. Шта сам знао, него се манути свега. И доиста изиђе Катихизис г. еиископа др. Летића за III. и IV. разред, који беше као школска књига препоручена од свију власти, а место Живковићевог изиђе од св. Оинода одобрени Боротин Стари и Нови Завет. На први поглед изгледало је да је ту све — ал се наскоро увидело да су ти катихизисз незгодни за основну школу. И, шта смо радили ми вероучитељи?! Сваки је радио како је држао да је најбоље и најзгодније. Неки се држао Боротиног, неки Вукичевићевог, неки Летићевог — а многи су по своме начину вадећи градиво из свију сиоменутих предавали. Дакле тек сад је настао прави дар мар. . . Бавећи се летос у бањи, говорио сам с једном високом особом о катихизису, и сагласилисмо се у томе, да катихизис г. епископа Георгија Летића и ако је врло добро и марљиво израђен, није за основне школе , јер је сувише опширан и тешко схватљив за децу. Ту сам дознао да ће се састати анкета, која ће имати задатак да, се постара за израду нове наставне веронаучне обуке. Пошто се ту знало и за моју маленкост да се бавим тим радом и повео разговор о томе; — обећао сам да ћу у своје време изнети, шта сам у томе радио. Но иако сам обећао, не знам да ли бих

своју реч искупио већ сада, да није веронаучна основа претресана на Вршачкој епарх. скупштини. I'. Лука Поповић, парох Панчевачки трже ме својим предлогом, да се не уче те силне молитве — и кад уз то још видех да је архид. Конзисторија поверила састав нове веронзучне основе двојици свештеника; одлучих се да издам на јавност моју наставну основу, шат будем могао и ја што допринети толи важној и преко нужној ствари. Већ сада не страхујем да ће испуштање молитава наићи на општи отпор, јер вилим да у томе имам једномишљеника, с којима се никад сасгао нисам, нити икада о томе разговарао. Знам и уверен сам да ћу наићи можда на опште негодовање због испуштања „Богородице Дјево" и због испуштања учења на памет „Вјеру.ју" на црквено-словенском језику — па ако б^х и сагласио се на поздрав анђелски: „Богородице Дјево радујсе". . но за „Вјерују" на црквено-словенском језику у основној школи не бих био никад. Колико сам држао да је било потребно рећи о мојој наставној основи, рекао сам, а ако буде нужно, рећи ћу још коју. Бешка,. Светозар ДујановиБ парох.

Два писма патријарха Ареенија III. Црнојевића. Приопћио: Димитрије Витковић. [Загреб.] Хрватски историчар Радослав Лопашић у својој књизи „Карловац. ПовИјест и мјестопис града и околице", расправљајући о еиархији карловачкој (стр. 150—173.), навео је садржај два писма патријарха српског Арсенија, III. Црнојевића (од 1674.—1690. пећскога иатријарха, а од 1690.—1706. нашега архиепископа), управљена на вагребачког бискупа, Александра Микулића (1688 —1604). 1 Вредни српски књижевник Манојло Грбић, који се у својој историји „Карловачког Владичанства" много послужио тим делом Лопашићевим, у првој својој свесци (стр. 231—332.) пренео је све, што јо о тим писмима код Лопашића нашао; па и с иогрешком гледе датума једнога писма. Ја нисам могао даље пронаћи, а нисам 1 ЗсћетаИатиз с1ег! Агс1п-В1оесе818 2а§1'а1>1еп818 1906. р. XXXI: А1ехапДег ЈШкиШ (1е Вгокипоуес.