Српски сион

С тр . 120.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 4.

гоепода радикали тек у начелу служе, а у живот их нриводе тек онда, кад њима лично то у рачун иде. Агатон. ј , ч Уде ереће! ' Као што се оно српкиња девојка у народној песми тужаше на своју уду срећу, да кад би се руком дотакла и зеленог бора, и он би се јадан морао осушити; тако исто могу запевати и наши радикали, да кад би се бадили у окриље г Ротшилдово, и он би морао банкротирати. Или, зар то није уда срећа, кад они пре неку годину учинише погодбу са прекосавском браћом, када дођоше на владу, да ће их потиомагати, — уз остале звечеће услове — ако заступник Србије у Будим-Пешти прими на себе мисију, да настоји на томе код тамошњих меродавних, да Његова Светост — ил по њиховски газда Георгије — буде стављен у мир а на његово место дође њихов човек, поред ког би друкчије невали и вожд са војводама, а и ниже шарже. Те пошто се неки, међу којима беше и један нречанин, не хтедоше истог сјајног положаја примити с тога, што знадоше како би прошли, кад би тако што споменули, напослетку се нађе један веселник, да по ту цену отиде у Будим-Пешту. И како аустро-угарска дипломација нема бољих дошаптивача од радикала, који јој за лепе паре достављају све што се у странци ради и мисли радити, исто као што је оно 1902. и један новопечени радикалац посланик, достављао поверенику Бели Талијану намере радикалске (В. бр. 105. „Браника п од 1902.); није чудо, што су и горњу мисију посланикову у Будим-Пешти сазнала пре, него што је исти почео у одређеном му правцу да ради, и у финој форми дадоше му омирисати, да за њу знају, те се веселник и не усуди радити на њеном оживотворењу. И тако не само, што не беше у стању извршити поверену му миоију, него изгуби чова и место на наваљивање овостраних радикала, који не хтедоше веровати, да он не беше у стању извршити је, него да се не хтеде за њу заузети. Встдећи наши радикали, да не могу ни преко преставника Србије у Будим-Пешти, а

да и не спомињемо дотадашње своје пријатеље и савезнике и у мантији и капуту, оживотворити своју најврућију жељу, добро им дође заплет угарскот сабора с Бечом. И чим се сазнало и видело, да су кошутовци добили већину и изгледало да ће они доћи на владу, наши радикали у своме генерал-штабу закључише, да се баце у наручје кошутовој странци, те се почеше с њеним члановима на све стране љубити и братимити на и на саме црквене славе доводити их, заборавивши на њихову мржњу на све оно, што је српско и Орбину свето, а бацише се каменом на Беч. Безазленом народу и поквареној и глупој својој интелигенцији, поче се у „Застави" на сва уста телалити, како ће нам у Угарској са свим друкчије бити, кад дођу кошутовци на владу, те Угарска дође до своје самосталности, а тако исто и на народним зборовима, а што их је управо руководило, и што је главни узрок да се бацише у наручје кошутоваца, то не хтедоше и не смедоше своме народу рећи. И што они не хтедоше и не смедоше рећи, то ћемо ми овде рећи. Дакле чуј народе српски. Наши радикали — вође — стунише у службу кошутоваца с тога, што им ови обеЛаше, да чим дођу на владу, да /Се им биши ирви иосао да баце у пензију Његову Светости иашријарха Георгија. Ово је прави узрок целој оној комендији, што је тераше наши радикали са својом љубављу с кошутовцима. И сад, кад Беч и кошутовце и здружену коалицију раснуди са једном сатнијом домобранаца, и показа здруженој коалицији да и његово стрпљење има границе, кошутовци се нађоше у чуду, и у свом чуду не мају кад ни да мисле на српске овостране радикале, нити им пада на памет извршење највруће поменуте жеље њихове; наши се радикали и сами нађоше у чуду, те у*чуду не могу ца се нађу и не знају ни на што друго да, се толико туже, као на своју уду срећу. А држаше веселници као у воску, да ће им се поменута њихова најврућажеља испунити! * * * Нравоученије из овог чланчића могу наши радикали то извести, да они треба једном да