Српски сион

В*. 4.

СРПСКИ С110-1

С тр . 119.

донео је габор. одбор под бр. С. 0. 8191/1843 ех 1905, ову одлуку: „На представку збора манаст. настојатеља од 10. (23.) новембра 1905 бр. 71. у предмету попуњавања месга помоћника надзорнпку нар. цркв. добара, донео је саборски одбор потииганот днна иод горњим бројем ову одлуку: „Иредставка ова враћа се збору манаст. настојатеља с тим, да саборски одбор ову иредстав^у ни у којем цогледу у обзир узети не може, јер збор манаст. настојатеља није таково тело или власт, к<>ја би имала ирава и могла утрцати на р-јд саборгког одбора и на то, којим ће начином саборски одбор вршити своје право надчора над управом и руковањем народно-црквених манаст. добара; најцосле се има ириметити збору манаст, настојатеља, да нема нрава ограђивати се нротив одлука и рада саборског одбора." Из седнице срп. ирив. нар. цркв. саборског одбора, држане у Карловцима 23. нов. (6. д-ц.) 1905. Георгије с. р. Патријарх. Ко је у писарни сабор. одбора конципирао ову одлуку не знамо, али она открива врло мало цравничкога знања, а једина јој .је мотивација, да збор насчојатеља није таково тело или власт, која би имала трава и могла утецати на рад саборског одбора. То ,је је врло мршава мотивација, јер ту и није реч о некаквом утицању, него је збор наетојатеља учинио нешго, што по нраву припада не само једноме телу, него и свакоме појединцу: оградио се и упозорио је вишу власт на једну незаконитост, коју ова намерава, учинити, дакле утецао је, призивао у неку руку на ту власт и тражио да од намераване незаконитости одступи, а ноступи по закону. Општа јудикатура и правна сигурност би врло чудвовато изгледале и постале би смешнима, кад би судови апелате против својих одлука овако лаконски решавали као сабор. одбор, да на пр. Н. Н. која дификултира одлуку суда, није такова влаг-т, која би могла уплависати на рад тога суда. На здравље! А овде је пак ,још при томе реч о једном скроз незаконитом и неиравилном решењу саборског одбора, које се тиче гвих манастира, и сад ти манастири по поменутој логици са борског одбора морају то решење смирено и погнуте главе примити само зато, што су то решење изволели донети европски капацитети

правнички, које је промисао божји на срећу и спас народа српског ставио у чланство свемотућег саборског одбора, и што збор настојатеља није тако угледно и уважено тело, да би оно моглб на рад његов утецати! Но ипак има у тој одлуци једна коректна изјава, коју морамо овде истаћи, а таје: „збор настојатеља није такова власт, која би могла утецати на рад сабор. одбора и на то, којим Ие начином саборски одбор вршиши своје право падзора над уиравом и руковањем манасш. добара и . Једва једном дакле саборски одбор и сам долази на законито становиште, кад говори само о надзору, јер право надзора његовог над управом и руковањем манасг. добара ми нисмо никада порицали, али смо увек порицали оно, што је досада сабор. одбор застуиао, и што је смушени фишкал за „ужу" Угарску др. Бранко у новије доба више пута у „Застави" тврдио да сабор. одбор има ираво не само надзора, но и фактичне уираве над манаст. добрима , а да су насто.јатељи и братства, прости ила1Кени службепици сабор. одбора. Овом одлуком својом дао је сабор. одбор свом ученом фишкалу „уже" Угарске, који је својим пирамидалним незнањем у небројено прилика бламирао не само сабор. одбор, но и цело Срнство, за» служени шамар, ваљдд по интенцијама, вицевојводе Мише, који Бранка свуда и на сваком месту (наравно где овај није ирисутан) опада, али му то ипак не смета да у сабор. одбору слуша и прима његове смушене и недотупавне рефераде. Карактер те наше госноде је врло чудан, и ко би по њима проучавао и судио цео срнски народ, тај би морао о српскоме народу врло неповољна појма стећи. А тек да је ко могао из прикрајка посматрзти тучу, коЈа се у очи бачке епарх. скупштине збила у редакцпји „Заставе" иамеђу неког ак-радикала, иначе по све ситног адвокага Дра Лудајића и уредника Брадваровића, све због залогаја хлебн; гај би тек могао цојма стећи, каква су та го снода, која данас на жалост играју улогу у српском Нироду. Изнео сам ово. да поткрепим и инет једним дикавом ону тврдњу, да сабор. одбору није стало до закона, иравде и реда, но само до тога да онсерннрств "М гвојим чнннде свет, н закон, ред и правда јегу само фј»азе, кпјима :е