Српски сион

Бр. 10.

ОРПСКИ ОИОН

С тр . 277.

Христа су називали свецем, светитељем Божјим и тврдили да је Он у своје доба написао Мојсејеве законе. Свети Дух виши је од Христа. Сишавши на Њега и уселивши се у Њега приликом крштења Му у Јордану, Св. Дух покретач је свега живота и делања Спаситељева на земљи. Христос је проповедао Јеванђеље царства небеснога само у земљи Завулоновој и НеФталимовој, дакле онуда где они живеше. Колико се још та јерес таворила после Епифанија, не зна се. Ње је нестало неприметно, као што о њој ни пре тога столећима нико није водио рачуна. Једни држе да се временом претопила у праве хришћане, други опет, да је, кад је на те крајеве надошла бујица исламска, прешла у мухамеданство, па да је онда из њезиних чланова постала онде ултрашијитска секта назаирска. 6. При крају четвртога века заподело се на истоку научно објашњавање питања о сједињености, о узајамном одношају божаствене и човечје природе у Господу нашем Исусу Христу. У томе расправљању падоше неки у јерес, тврдећи, да Исус Христос не беше Бог, него човек, у коме борављаше Бог, и да се Мати Божја не може називати Богородицом, него Христородицом итд. Главни представници овога настранога учења беху: Диоцор , епископ тарсијски (| 394. год.); ученик његов Теодор, епископ мопсветски (-ј- 429. г.) и Несторије, родом из еуфратске Сирије, по свој прилици ученик тога Теодора из Мопсвестије, једно време у Антиохији јеромонах и знаменит црквени проповедник, а за тим, од год. 428. архиепископ цариградски. За несторијево становиште у овом питању с прва маха дакако да не знађаше нико ништа. Но кац верни видеше, куда је он застранио, а они најодлучније подигоше против тога гласа свога под вођством сп. Кирила епископа александријског, човека, богословски образована и ревна заштитника св. Православља. Он непобитном аргументацијом доказиваше, да је божаствена и човечја

природа у Господу Исуту Христу нераздељиво сједињена, да је дакле Он Богочовек и да је Преблагословена Дјева Марија, према томе, Оеотбход, Богородица. Спор овај узео беше таке големе обиме, да је дао повода држању васељенског трећег Сабора у Ефесу год. 431. На томе сабору буде учење несторијево проглашено за јерес и осуђено, сам пак Несторије свргнут и послат у свој постриг крај Антиохије. Ал борба између православних и Несторијевих приврженика постајаше све огорченијом, нарочито у Сирији, те се ови сиријски хришћани све то већма удаљиваху од учења православног. Богословска им школа с почетка беше.у Едеси, у Месопотамији. А када противници ову школу год. 489. разорише, учитељи се несторијански с ученицима заједно иселише у Персију и основаше онде у Нисибији нову школу, која временом постаде расадником несторијанске јереси у далеким крајевима азијским. Ови се несторијани стадоше у своме богослужбеном језику називати халдејским хригићанилга. У Индији пак, где их такође има, зову се Толлини хригакани или томите , по учитељу им Томи. Ал се међу собом најрадије називају мешихаје , т. ј. ученици Месијини, или назрени т. ј. назарени. 15 (продужиће се.)

Манастир Велика Ремета 1772. д. Р. У манастиру Великој Ремети добротом садашњег игумана нречасног г. Јосифа Јовичића наишли смо на рукопис. на ком је митрополит Сгеван Сгратимировић својеручно записао: Писавје изг обр^тено Накратко Г осподиномте, ИгуменомЂ Аеанасијемт. Исајевичем г б 1819. Аирша 16. (Митрополит Сгратимировић и ако је смаграо себе за изврсног зналца цркве «'с славенеког језика, није знао ни најобичнији правопис његов, што се види и из овог записа и осталих његових списа. Он је по 2 — 3 речи писао уједно.) 15 ЕвграФг Смирновгв, Иетор1л хриспанскоЛ Церкви, Рлванв 1873, стр. 293—303; \У\1ће1т Оегтапп В1е Шгсће Дег ТћогааасћпвЂеп, Сгц1ег81оћ 1877.