Српски сион

Стт. 394.

ОРПСКИ СИОН

Бр. 14.

дјејати, но паче во всјех моих должен ствених отношенијах и обстојателствјех правду, обшчу корист, благостојание церкве и народа, и достоинство, чест и положение моего Господина, Јего Свјатости милостивјејшаго Господина Патриарха Јосифа, звание сие протопресвитер ское мње ввјерившаго, пред очеси имјети и по тому веја моја дјела како јавеа тако и приватна управљати моја мњенија о всјех' во протопресвитерскују моју должност спадајушчих предметјех искрено моему Господину, Јего Свјатости откривати, — ничего что до високија вједомости Јего Свјатости пријти имјеет неутаивати буду —, далше кленусја јако аз всјаки во врученом мње протопресвитератје прикључившисја непорјадак или сам без отложенија двигнути потшчусја, или тој моему Господину принесенија ради сходнаго отеческаго уврачеванија објавити, и тако должностем моим удовлетворјати, јакоже честност. љубов, искреност и приверженост ко Господину моему и свјатој церкви моеј налагала, а право и корист церкве моеја изискивала будут, кленусја јако законија Господину моему, Јего Свјатости законо припадајушчија прихода тако зовомују конвенцију и сидоксију от народа и свјашченства подручнаго ми протопресвитерата приљежно и совјестно прикупљати и к руки Господина моего точно и во своеја времја предавати, јако не точију високија Налоги Јего Свјатости или непосредственаго или средствием касајушчагосја Архидиецезалнаго Консисториума извершенија ради мње сообшчаемија сам тшчателно исполњати, но и им у подручнаго свјашченства исполненим бити настојати, но и извјестија в круг долж ности моеја протопресвитерскија спадајушчаја во времја точно и вјерно подносити буду. Кленусја на конец, јако аз во поданическој моеј вјерности и привержености к моему законому Монарху, имјеноже ниње шчатливо владјејушчему Императору, краљу и великому воеводје Господару нашему Францу Јосифу I. и Јего законим прсемником, а к Јего Свјатосги. ми-

лостивјејшему моему Господину и законому моему пастиреначалству во вјер ности и синовном послушании до последнаго моего издиха, непоколебим пребуду, јако к никаковому тајному содружеству ниже во державје Аустријској. ниже вње тоја не стоју, нити стојати буду во каковом отношении и споразумјении с каковим содружеством. Јакоже глаголах, сице и мислих и тако ми Бог, пречистаја Богородица и вси свјати помогли. Амин.

Неприлике Лукијана Мушицкога у Плашком. Д. Р. (Продужење ) Мушицки у овом свом одговору на једном меолу рече': „— нека се позову најбољи и најправеднији људи не из места — Плашкога —, него из целе дијецезе, те нек посведоче, шта је до мог доласка била епи^копска резиденција, а шта је данас". Истинитост те тврдње Мушицкове, доказују следећа акта. Митрополит је Стратимировић писао владици карлштатском Мојсију Миоковићу 11. Априла 1819. следећа писма: I. Превосходителњејши — — — С великим сожалением и сердечним собиљезнованијем иринужден јесм В. П. њекаја в тајње, обаче искрено открити, и вас, .јакоже по должности званија и љубви Братској всја ш.прављајушчеј, тако и нарочито по всевисо чајшему налогу нисмено опомјанути, јаже би с болшим шчадјением и лучше устмено сотво рити желал бих. Между прочими, јаже нротиву вас Јего ц. к. величеству тужителње донесена сут, и сие нарочито објавлено јест: „Да В. Г1. со супругоЈу валахо — илирическија Регимента обрстера Г. Мамули, непристојное и сами саблазн ш>давајушчее обхождение препроводите." Знаја, да глупост и злоба в сицевих случаех злое ноношение увеличавајут, и јакоже глаголетсја от мухи елефанта творјат; не мен-