Српски сион

»ЈТР. 410.

<ЈГ1ИЈЛИ 1ЈИиИ

1>Р. 10.

ири духовном престоље Словено-сербском, сбичају, в праздник вознесенија Господа нашего Исуса Христа. здје по всја годи при нам собирајутсе, сљедователње и ожидати будем таковому обшчему Архиерејскому завјету, и от В. П. возполнениа, и втојже ден здје присуствиа, јако в таковом всјех Г. Г. Архвереев собрании, за дјела честному клеру в славному нарогу, прислушајушчаја досље предвзјатаја, и нредвзјатисе имушчаја, и договорилисјаби. На котори конец да изволите В, П. с собоју ашче која вједали будете, но соборје всенародном, клеру или народу нанешенија бједи, или досади, всему понести, како би от сјуду соборно врачевание таковим пристарати се могло (из овог се види, да је у то време св. Арх. Синод решавао и световно-народне ствари и заступао народни сабор). В случаи, да би далекости ради резиденции своеја, в наречени ден прибити, сјемо невозмогли В. П., ми и до сошествија св. Духа, на пришествие ваше несумнено ждати будем. При сем напоминаетсја П. В., и ону по народнеј репартации на клер вашеја епархии наложену суму подполно с собоју донести и остаем Вашего Преосвјашченства В Карловци 27. Апр. 1745. Арсенији Четверти с. р. Пр. 5. Јуниа у Комоговини и ответовано Јулија 8. Комоговина.

Два пиема владике карлштатског Мојсија од МијоковићаДр. Августин Бошњаковић. У библијотеци манастира Хопова, наишли смо и на два писма владике карлштатског Мојсија од Мијоковића, писато једно неком босанском — турском — капетану, а друго задарском проти Јовану Дијаковићу, која је писма по свој прилици морао донети са собом архимандрит хоповски Севастијан Илић, дошавши вз Гомирја у Хопово,

I. Племенити Госиодине Капетане мои драги и мили комшија! Колико ми је жао за несрећу, која се на Цесара мога кордуна кроз немирне главе догодила, толико више жалим, да јучер и тебика на диван доћи нисам могао, јерсам морао с моим Генералом о несрећи кордонској диванити, и вашем великом везиру книгу писати, и јавити оног невјерника и зулумчију, кои мећу два велика Цара смутњу зачиње, мирни комшилук квари, своју свету вјеру гази, а светца срамоти. Промисли сам мили Г. Капетане! каква велика несрећа може из ове паљевине иза= ћи; колико би крв заман пролити се могла; и колико би пошчени Турака мали и велики, морали већ' до сада Вогу, и светцу Мухамеду, миле свое главе погубити; и свое жене своју дјецу, и сву своју ста* рину на вавјек изгубити; само да ја не будем пред мога светлога Принца на кољена пао, и са сузама његакар просио, да не шаље свое силне воиске, и да вас не затире, како што ви мирне великог мог Цара Наполеона људе ово сада по трећи цут затирете, и проклетство и самог ва шег великог свегца мухамеда на себека, и на сву вашу земљу навлачите; богу вјеруи каиетане! да ће вас мој светац Илија, кога сте већ двапут на миру двију велики Царева палили, даће вас он сапети, и да ће вас сам ваш еветац Мухамед побити, подавити, и затрти тако силно, да се вам с' ове стране лепога града Травника ни имена чути ни трага више знати неће, само ако до два дана Цетин неоставите, и неповратите свега штосте пустајски узели и квара против и божие, и обадвију царева правице учинили. Кажи твоим Турком кааетане! нека се спомену оне жалости, коју су од силне руке гласовита Генерала Мармонта пред' два љета терпјели! пак јошт ондае могло све ово бити, што вас сада очекуе, ако само мене непослушате, и до два дана Цетин неоставите, и неи^вршите све што вам ова книга моја поручује, и недоћете граду Цетину на тврду моју