Српски сион

Бр. 16.

СРПСКИ ОИОН

С тр . 465.

наша Словапи — стигао је високи гост око нодне у Ечку. Шака тимошњих Срба са врсним иарохом својим Светозаром ТеодоровиЛем учивила је све могуће, да иодичи и себе и светог Владику са што сјајнијим допеком. И заиста, не само Срби, него и једноверна браћа Романи као и Немци импозантним учешћем својим — и ако је био раден дан — осветлаше образ себи. И овде смо биЈш сведоци праве аио< столске ревно -ти, љубави, иоуке и утехе, којом је Њ. ВисЈКОпрео^ вештен(;тво напајало душу ове шаке Срба, да истрају на мртвој стражи Српства. За тим је високи гост походио и романску и немачку цркву. Након опуЈ :енгног ручка, којим је домаћин парох угостио уавишеног Архијереја свога и свиту његову — тачно у три сата по иодне испратише Ечкани исто тако свечано милога госта свога као и при доласку, а под Бечкереком изађе Му до 70 кочија Бечкеречана у сретање, те Га тако сви скупа са највећом свечаношђу испратише у 4 сахата на жељезничку станицу, одакле је имало Његово Високопреосвештенсгво отпутовати у своју резиденцију. Силан свет се слегао, да још једном види и испрати свога љубљеног Владику. Дирљив је то растанак био. Св. Владика се оирашта са домаћ^ном протом, председником цркв. општине, певачког друштва, благодари свима, који Му приредише овако сјајан дочек и иодељује сваком без разлике Архијерејски благослов свој. Многи Му са усхићењем нриступају целиву св. деснице, а за све време то овдашње цркв. певач. друшгво извија песму за песмом. И већ се кр^ће воз а милогласна песмз „Тебе Бога хвалим" и бурни узви ци: „Живио, живио!" још једнако одјекују и изумиру за возом, који се већ у даљини губи... * * * И оде нам Владика свети и све ир< ђе као лепи сан, али не, па ово је јава и то јава лепа, јер ми тек сада, када Га познасмо, свч осећамо да сироче нисмо. Доласком РБеговим електризоваао је све. Устајало језеро јавног нам живота

прострујало је свежијом струјом. За све, што се добру клони, добило сс више љубави и воље. Заједница, она света и неодољива веза, која треба вазда да спаја народ са Архипастиром, добила је највећег нолета, осетило се у свима слојевима, да је ово Архипастир, који, што казује ином, и сам својим потврђује чином, да је ово Архијереј, који и живи и мре за процват цркве и школе, за срећу народа свог. И благо народу с таким Архииасширом, и благо Архииамиру са пародом, који Га љуби! И нека се нико не дрзне грешном руком кидати свету везу ту, јер у шом знаку иобеди&емо сви! Ж.

Да чудног пријатељетва! д. р. Посвебено часном Г. Јовану МагарашевиБу, нароху чепинском. Сваки ијоле мислеони Србин, који не верује у чудо и немогуће ствари, а уз то је нознавао нашу браћу Хрвате, уплив њиховог свештенства код њиховог пука, и код већине мишљење и др жање сирам нашег народа, а поглавито спрам нашег свештенства; тај је уверен и осведочен био о томе, да никакве, па ни позната задарскоречка резолуција, нису у стању одмах створити искрену и трајну везу и љубав између Србаља и Хрвата. До таке се везе и љубави може доћи — и то тек временом, постепено — само подужим договарањем, саветевањем, попуштањем и паметним не шовинистичким политичким заносом и и с једне и с друге стране. Кад смо ми после задарске кон®еренције и речке резолуције рекли, да ми поред свег оног братимљења, јако сумњамо у искрено пријатељство и слогу српско-хрватску; на нас се ђипило душмански као на рушитеља те слоге, и[човека који ради у бечком интересу, — а у данашњи дан у овом појетично коалиционашком времену, нико не може навући већу на себе мржњу~народну, него кад се за неког каже, да ради за Беч. И не беше им ни то довољно, него ударише у велика звона и против наше јерхије, обедивши и њу, да она преко нас шири и нодржава стару заваду између Србаља и Хрвата, све иТако смо ми толико пути јасно и гласно рекли, да ми за наше нисање сами одговарамо,