Српски сион

Бр. 16.

СРПОКЖ

СИОН

С *р. 449.

изгубио јошче за свога живота, а један пут кад се изгуби, мучно је натраг добити и сотрш се нрепоручуемо на ваше светие молитве како своему оцу и архипастиру, види, види, види за нас. Датум у Араду Априла 28. лето 1722. Остаем на служби ваш најманши син обр-капетан Остоја Попович Текели, скупа са остали христиани и свешченици. X. Нарсд из арадске епархие моли митроиолита Вићентија Поповића да им пошаље СоФронија Раваничанвна за епископа. Светејши, блаженејши митроплвте вровни словено српскаго народа, намже омиловатељу. Целование сатвараемо вашој светој десници опшче народно, како своему пастирју мало неизгублено стадо и паки како видевши готовосе изгубити ако ли бог непромисли и ваше светие молитви неприетни били пред богом, то би плтаски врази васу вашу крепост погазили, али мислимо неошчет госнод тако оставити, зашчо грдим господ противитсе, смиреним же дает благодет, нека ратују. И јесмо васа от светие ви десници разумели кое јесте пришло ка нам светое ви послание и париа митрополита белиграцкого кир Мојсеја (писмо његово под V.) јесмо велико разумели и јесте јешче писао и диакону СоФронију онаку исту како и ону и он је носио пред ћенерала и чагио, и ми сада немислимо иначе, него јесмо се договарали једну стотину дуката да обречемо дишкрецие јего екселенции, али се нисмо јегаче скупили ни јему обзпанили; а шчо ви пише Мојсеј поради ексарха Вићентиа Јоановича и претити лешком, нека иде, то је ласно од кого депендуе нека онде и стои, нами никако неваља ни нод један начин, ни он ни други, него они исти наш наречени Совроние врдничанин, того ишчемо инше ни како, ако би то не било, ини никои не ваља нами, то сви тединодушно свешченици, овицири, шпанови, кнезови, бољари мали и велики и то мићемо се купити и обрећи него се држите ваше преосвешченство и оћемо и печате слати како запове дате, ако нам се ћенерал послова наши

прихвати, и оћемо јединодушно протишчаловати у ОФкригсрат, аколи неоте, а ви гледајте тамо људе кои би ишли, а ми срдцем и душом хоћемо трошак дати. зашчо у нас такови људи неима, кои би тиме управили, али би болше било сами да бисте управили, и кое послове унрављате, да би сте могли наскоро нами обзнанивати, да и ми знамо шчо је, да се и ми крепимо, зашчо ми то неоћемо иикогда оставити. И сотим се препоручуемо на светие ви молитви васи скупа от мала даже до велика. Мца марта 2. 1722. у Араду. XI. Тестаменат СоФронија Раваничанина владике арадског. Ва име оца и сина и сватаго духа, амин. Ведоможе представљаем овим моим тастаментом, коега своеволно чиним и завешчавам своими усти нред сведетели ниже писати, Прве и. г. г. нашем врховном митрополиту кир Викентију потом и осталог црковвог уреждениа, такожде и световнаго мирскаго сословиа идеже би се прилучило ови мој тастамент гледати или чатети, да има веровано бити, како аз смјерени архиереј ниже имеиовати остављам и обешчавам моему ученику и служитељу попу Пајсеју, после мое смрти да има имати и држати у нашему монастиру Врднику шчо је год мое досле било, кое јест с полу самном све текао и радио, првом ћелиа јест моја с полу и попа Авакума, такожде подрум и над подрумом ћелиа, и виноград, каце и хардови, то смо све на пол држали с поном Авакумом, и то мое хисе да остављам моему ученику, да има држати после мое смрти, да се у њу нитко нестаља. Потом воћњак шчов сполу са мном садио и мучио се око пега, и то негово да јест Друго шчо има мои книжица: тастамента, полуустав, стихологиа, диоптра и то остављам моему ученику, такожде два крста оковата, једин векши, други поманши. Остављам моему ученику и друго ако би било по реду мрети шчо остане после мене мои халина и то да је негово. И ако би кои од братие от нашего монастира не-