Српски сион

С тр . 510.

СРПСКИ сион

Б р . 18.

и знајући то, не треба да се чудимо, што се праунук изметнуо на ирамдеду. Рекосмо, како ]е Максим око половине 1799. допао велике беде и зла, а овде велимо да се та беда и зло састојало у томе, да је он лажно био денунцират, да је увредио цара, због чега буде стављен у затвор, у ком је и умро. У „Протоколи сосједанија конзисториалнаго дне 30. Јуниа 1799. в Темишварје дер жанаго", рекло се: „N1-0. 246. Прилагаетсја к протоколу сему писание на Јего високоблагородие Г. Михаила от Ромбори славнаго комитата Темишварскаго Администратора и в предмјетје денунцаации против Г. Архимандрита Бездинскаго Максима Секулича, милоствјејгое опредјеленаго краљевскаго комисара под числом 9. Јулиа сего года по римскому, в том от страни консисториума сего отпушченое, во јеже би сја вишеречени под денунцијациеју обрјетајушчијсја Г. Архимандрит Максим Секулич, до тоље, донељеже далшее всевисочајшее Рјешение в дјеље воспосљедовати будет, сјемо во арест диецезалниј иредати, неменшеже и в сљед милостивјејшаго Рескриата Деклараториума §. 53., јакоже и всевисочајшија Резолуции иод 21. Јануариа 1798. года Кго 1568. истекшија, два члена консисториална при извидјении предкоснутија денунциации присуствовати имушчија. отсјуду взискатисја имјело би. Повнегда обаче предпомјанути Г. Администратор и краљевски комисар от Зомбори, на таковое писание никлковим отвјетом консисториум сеј удостоивши вишереченаго Г Архимандрита в комитатски прости арест за злодјеев опредјелени ноставил, того ради, далшиј рекурс на Јего Свјетлост Г. Палатинуса консисториум сеј нокорњејше учинити за нужно благоразсудил, јегоже концеит равње протоколу сему прилагаетсја". „Служит за вједомост и Јего Превосходителству Г. диецезалному епископу о всјех прикључившихсја но должности покорњејшее извјестие поднести". Данас се у архиви темишварске конзисторије не налазе споменута два акта у овом заниснику.

Стеван Авакумовић, владика горњокарловачки и иридворнл саветник код кр. угарске капцеларије, у своме писму од 12. Јулија 1799. нисатом у Вечу митроаолиту Стратимировићу, рече: „— — Два неугодна случаја извољесте ми овом приликом ваше Превосходителство објавити. За Секулича и за диакона из Боћана. Перви воистину страшан и важан, ашче реченаја изречением судејским потверждена будут. Други пак при сицевих обстојателсгв, могао је заиста изостати, мало је зар и тако упљувака". „Од Кепћелца свее могуће, еле, ја га дотле, джле га вагае Превосходителсгво не признате за архгмандрита, не признаем. Ах Боже мој! велику је с њим инквизицију учинио Г. Еиископ темишварски како за клер, тако и за себе, јошче мало треба, пак ће га се и сам курталисаваги, али не ће моћи. — —" (Рукопис) Максим је из Темишвара одведен био у Будим у затвор, где је у болници за окривљенике умро 12. Марта 1800., и не дочекавши пресуде. Умро је дакле под сумњом. Он који је мрзио денунцијанте и одбио понуду генерала карлштатског Горецког, да му денунцира свога благодјеја владику Петра Петровића, дочекао је то, да буде од несавесне сабраће денунциран, да допадне затвора и да умре у затвору под сумњом. Ваистину, грозна судбина сиротог архимандрита Максима Секулића, коју су судбину многи и многи дочекали. По извешћу о прегледу Фрушкогорских манастира од 1772., Максим је знао и латински. (Види „81агше" VIII. код ониса В. Ремета стр. 7.) Максим је био посданик на народном сабору 1790. у Темишвару. „У „Беседи" за 1869. II. делу штамнани су шест писама архимандрита ковиљског Јовава Рајића Максиму, с којим је Рајић у великсм пријатељству био и ког је из љубави називао „милим Мачком". Из истих се писама види, да је Максим био од интелигентнијих калуђера, који се бавио и читањем У писму своме од 19. Јавуара 1797. рече Рајић Максиму: „— Г. карлштадски