Српски сион

Бр 21

српски смоа

С*р. 627.

За тим долазе споразумно с епархијском конзисторијом опажања Висопреосвећеног о свештеиичкој исповести и о раду свештеничких зборова у прошлој 1905. години. Пре свега ставља на душу свештенству своме, да свету тајну покајања по савести прима, јер је св. Тајна покајања „она знаменита установа, која је једино кадра да човека пред Вогом оправда, да га у врлини утврди, да га од греха очува, да га у дужностима поучи и да га у утеши у очајним приликама." У опште све оно, што је у овом погледу о исповеети у посланици овој изложено, требало би од речи до речи преписати, јер је то тако лепо и разложно и свестрано. Разабире се из посланице и то, да ће се донети дефинитивна наредба о уређењу зборова и исповести свештеничких. Нарочито истиче Високопреосвећени, да се свештенство у прошлој години одликовало многобројним посећивањем зборова и примањем св. Тајне покајања, што служи на похвалу свештенству. Лањско зборисање спомиње се као доста живо и родно, „у чему се нарочито одликује зрело и озбиљно зборисање свештанства у арадском протопрезвитерату". „Нема сумње" — говори се у посланици — „да ће ти зборови све даље напредовати и да ће се временом во^ење њихово моћи сасвим поверити једној уређеној организацији свештеничкога удружења у епархији. А да бисе до тога дошло, ваља свештенство наше да размисли о том и покрене то питање, и то за сада, само за епархију нашу. Епарх. управа имала би тада у свештенству свог организованог помоћника, саветника, а народ будног и снажног чувара". За тим се спомињу некоје резолуције појединих зборова из прошле 1905. године, које су на знање узете и епарх. конзисторији на усвајање предложене. Признаје се надаље, да је више од по= ловине свештенства израдило своје саставе и уредно их предало. Високопрео« свећени води, докле се питање свештеничке кондујите дефинитивно не реши

— нарочито списак о изради саставака, проповедању и ревности свегптенства и то ће Шему послужити за мерило оцене једнога дела рада свога свештенства. 0 великој увиђавноети и дубоком познавању способности човечје сведоче ове речи Високопреосвећеног Георгија: „Код израде те цениће се највише уредност, марљавост и савесност, која сваком треба на расположењу да стоји, мање пак научна спрема и ерудзција, које не може свако имати". Овом пригодом даје мудри Архијереј неколико искрених савета за живот и рад свештенички. У овим тешким временима по св. цркву и свештенство, мора црква сву своју снагу показати, а „снага цркве лежи у стввштенству. Свештенство мора разумети време, у којем живи. Оно мора свуда уносити луч хришћанске правде и истине". „Задатак свештенства нашега" — рече — „јесте огроман, али није несавладљив, кад Господ снажи, помаже и олакшава. Треба нам жива и разумна вера, која брегове покреће, иа да живот народа нашега понесемо у висане недогледне. Све остале врлине, потребне данас извираће из живе вере, као свето одушевљење, ревност апо« столска, мученичка пожртвованост, хришћанско тражење и праштање, храброст, светосавско родољубље." Без те живе вере, коју непрастано развијати треба, успеха ни у ком послу не може бити. „Вера је дар благодати. ЕЕ>у морамо заслужити и измолити и то дуготрајним и истрајним радом својим." Најважније је средство за то осим св. Тајне покајања и причешћа у првом реду молитва када год се уграби, искрена, пуна љубавн и наде у Бога, љубави према ближњима, одушевљења, радости и задовољства са позивом својим и т. д. Дубоко размишљање о светим истинама, света лектира, посведневно богослужење јача веру. „За усавршавање душе своје препоручујем Вам још и вођење духовнога дневника, где ћете сваки дан бележити напредовање или назадовање душе ваше «