Српски сион

СРИСЕМ СЈШћ

0 *)Р. 61.

свакоме. Она се не намеће никоме, него обасјава самооне, који јој се од своје воље приближе. И баш зато видимо на многим местима таму, из које је та светлост са свим или делимице изгоњена. На жалост мора се признати да се у хришћанском свету опажа данас на многим местима отпадање у погаништво. Стари непријатељи Христове науке, са којима се имала да бори Црква кроз сав живот свој, изгледа да прикупљају сву снагу своју, да Цркву поткопају, и разоре основе њезине. Примамљивим оружјем науке и уметности траже себи успеха. Бестидно поричу значај Божића, и лажном безверном просветом, која опћом невољом урађа, хоће да усреће свет. Заводе многе у своје коло, који и ако се још не одричу Христа јавно, али које дела одају да постају неверници и отпадници. Па шта видимо, је ли у свет у све на боље пошло услед тога новога евангелија? Видимо назадак у моралу и кул туру, положену на колебљивим основама новога морала. Видимо обогаћени ум, али осиромашено срце. Видимо усавршену науку, али и уназађен живот. Видимо сјај нових проналазака и умних тековина, и поред свега тога видимо нечувену беду и невољу ближњих својих како телесну и душевну, тако и друштвену. Откуда то ? Отуда што наука и уметност, ма колико високо стојале, не могу заменити у свету Вере и Цркве. Ум човечји без вере ни код најученијега не може да сузбија у души страсти и искушења, и да поправља живот, а вера са својим снажним побудама чупа из корена зло како код учених тако и неуких. Ум без вере место да зауздава страсти, често им робује. Отуда препредени злочини новога века и разнолики нови облици порока и страсти. Отуда сакривени тешки греси и Фарисејске врлине окречених гробова. Ум сам за себе нарочито је слаб да се у коштац хвата саукорењеним злим навикама и наслеђеним лошим особинама, а вера препорођа човека, од Савла чини Павла, од блудника испоснике, од млакоња ревни-

теље правде и истине, од страшљиваца и лакомаца исповеднике и мученике. И у нашем народу не стоји много боље. Опасност нам прети да ће лажни апостоли са стране и код нас мало по мало раскинути све везе, које везују народ за Цркву и веру, и да ће тако народ остати празан, усамљен и напуштен, без оних снажних чувара и покретача, који су га у свима бедама чували, и спасењу и напретку водили. Ти нови усрећитељи народни хоће да одроде и наш народ од Спаситеља његова, и да га вежу за неке друге магловите и уображене силе, које би требале да замену Христову веру и Цркву, и народ боље да усрећавају и спасавају. Оно што је вековима одржавало наш народ, и што га и данас једино још одржава, хоће да му одузму бездушни људи, и да му место тога даду нешто несигурно, што није још довољно опробано, нити је од свих тих усрећитеља једнодушно усвојено, те у чему постоји још велика разлика у мишљењу. Појављују се нове месије, и сви траже веру у своју науку рушећи ону основу, на којој је народ толико векова живео, растао и развијао се. Управо рећи, чупају душу и срце из народа, и убијенога тако мртваца хоће да оживе. И тај рушитељски рад почиње да напредује у нас. Незадовољство са злоупотребама црквенога и верскога живота, — оправдано, а још више необавештено и неоправдано, — личне ниске побуде и пример новога духа на страни јесу сарадници у тој грешној работи. Тако се због ситнијих побуда меће лакомислено на коцку судбина појединца и целога народа. Последица свега тога јесте духовна анархија, у којој је народ на више места пољуљан са својих сигурних основа, и тако ослабљен напуштен себи, да се сада с&м спасава и пут уживоту нађе. И ако тако устраје дуже, неповерење, опћа малаксалост и равнодушност појавиће се на нашем народном телу као мртвачке пеге и као весници- сигурне пропасти. Љубезни Моји! Са страхом у срцу за будућност