Српски сион

Отр. 52,

втот сион

Вр. 4

стада погледам на грабљиве вуке, који се у јагњећим кожама прикрадају стаду, и хоће да га распуде и упропасте. Са болом у души видим неслогу и незадовољство у стаду, које тор разоравају, и стадо у чељуст непријатеља гоне. У сузама и уздасима молим се Богу да Вас избави и очува. Јер велики је Господ и неизмерна је милост његова! Из.губљену овцу тражи Господ, и када је нађе, меће је на раме и спасава. Залутало стадо Господ зове к себи, и меће га под кров крила својих, у сигурну заштиту. (Свршиће ее.)

НЕЗВАНИЧНО. Метеп1о. Када човек добро проучи ток саборскога већања у ствари Његове Светости Патријарха, као и допуну предлога ревизионог одбора, увидеће, да је саборска већина спремила и извршила дело које у иовршности и неиромишљвности превазилази све оне грехе, које терете ту већину пред судом Божјим и судом историје. Сав план зготовљен за детронизацију Патријарха, који је месецима у напред био створен и санкционисан, и тек у последње дане већини саборске већине тако рећи наметнут, мшао је ва тим, да сабор у своме делокругу, вођен већином, састављеном из начелних и личних непријатеља патријархових, онемогући даљи останак патријархов на тој столици. Ревизиони одбор видећи, да онај материјал, који је био покупио, не само да није потпун, него да по својој суштини у опће није кадар чак ни цивилно правну одговорност патријархову установити, а не камоли, да је кадар Патријарху злонамерност импутирати, устукнуо је, те је једва, са напетом преокупираношћу, установио само у једном делу нриватноправну одговорност патријархову, остављајући у осталим деловима врата новим инквизицијама Саб. Одбору, који је ту дужност своју ј

пропустио учинити ево за четири године дана, добивши ипак за то од те исте већине за рад своје топло признање. Но да би се ипак сада гвожђе ковало док је врело, и док постоје за већнну саборску повољне прилике, које се тако муњевитом брзином по њих неповољно свуда развијају почињући од год. 1902 — када поставише себи за циљ, да ће за три године побости свој барјак у Зрмањи, — ваљало је Патријарха пошто пото срушити и можда довести човека, који ће својим положајем и другим срествима позајмити снагу њиховој странци, која је своју снагу сграћила у некорисној борби с једне стране и демагошком опсенарењу с друге. Па како је смислила то постићи? На тај начин, да на самом Сабору дифамира Патријарха и да то одмах огласи у нашим па чак и у стра ним листовима на срамоту Српства, у најцрњој боји уз гомилу лажних и одвратних дометака, после чега ће седи Патријарх, које услед огорчења, које услед изазвате саблазни на сигурно одступити. Па је ли саборска већина промислила о последицама овога грознога чина ? Као увек, тако и сада дала се ум»ренија већина у радикалној странци терорисати и натоциљати од 5 — 6 фанатика и међу овима од неколицине, које не можемо сматрати ни начелним ни личним непријатељима патријарховим, него пре пријатељима самим себи. Не упуштајући се у то, да је допуном Мушицкога Сабор прешао свој делокруг, квалификовавши одговорност Патријархову према фондовима као „злонамеран чин" и „осуђујући" Патријарха због те злонамерности — и то на основу података, који су гез шсНса1ае и који су у своје време са још већом преокупираношћу него сада с брда с дола скупљени — те да је тако Сабор заишао у делокруг црквенога судства ; осврнућемо се на завршетак те допупе, у којем се изражава нада целога српскога народа, да ће Патријарх „напустити узвишени престо, који још данас заузима". Рецимо, шта би било, даПатријарх по-