Српски сион

Е». 4

СРПОлЖ омон

53.

слуига радикалски народ сриски? Прво признао би, да је крив и осрамотио би цркву и државу, која га је на то место дигла и онде одржавала и одликовала пајвшшш одличијама. Друго, створио би чрецеденс, да и у напредак сабори наши, и то са неколико гласова већине детронизирају српске патријархе по некада из своје побуде, а по некада побудом са стране, по некада због имовне одговорности, а по кекада и из других разлога: приватнога живота, начелнога становишта и т. д. — чему не би било краја, узевши у обзир масне лонце фондовске и даљске, као и најновпје струје деструктивне, које су у програму свом истакле циљ, да ће свагда тежити, да свештенство и цркву што јаче компромитује. ТреЛе, дао би пример, да и епархијске скупштине на исти начин, као и сабор детронизују своје епископе, а месне црквене скупштине парохе и т. д. Четврто учинио би цркв. алочин, јер наиуштање еиисшмских (и митроиолитских) катедара, осим услед дисцичлинарне казне, јесте уцркв. канонима најстроже забрањено, и кавни се свргнуИем, том најтежом казном за свештена лица. Лето, изложио би цркву, као и патријарх Ивачковић, администрацији, која би могла више година трајати, и која је противна не само канонском, него и автономном праву нашем, јер и ако би Синод дисциплинарно поступио против Патријарха због оставке његове у смислу мало пре реченога, искључено је, да би свргнуће изрекао, и митрополитску катедру упражњеном прогласио, те би нам се та администрација, као свагда, тако и сада, љуто осветила. Шесто. учинио би престо патријарашки колебљивим, када би својим поступком освештао чин, да осим дисциплинарнога свргнућа може бити још и других срестава, да се патријарси с места својих скидају, ваљада као код министара надгласавањем или изјавама неповерења од Оабора, што би у приликама, у којима се налазимо, била пропаст за нашу цркву и народ, а осим тога било би то издајство црква и гажење оне заклетве, која се код устоличења пред

Вогом полаже у том смислу, да епископ своје место неће напуштати нити у том испред икакве силе устукнути. Седмо, онемогућио би за живота свога сваки законолдвни рад у Сабору и Синоцу, будући да је такав рад за време „зесПз уасапИае" ништав. Па је ли на то радикалска већина мислила? Ми велимо, да није. Та она не само да нема материјала, на основу којега би се могао покренути против нашега првопрестолника дисципл. поступак на свргнуће, но, она чак и не тражи то, него хоће, да Патријарх повуче конзеквенције и оде са свога места мимо диспипл. судства и тако цркву у пропаст сурва. Јер кад „Застава" после „јуначкога дела", извршенога ових дана на сабору, нуди Патријарху часни излазак из ове афере, мимо суђења уз иогодбу оставке његове на миран начин, то је онда очевидно, да се радикали нису ни данас освестили, шта значи оставка патријархова. него да хоће, силом да упропасте цркву и народ. Ми не верујемо, да ће у том радикали имати у народу присталица Но све када би и знали прикупити велику војску за овај оцеубилачки посао, Патријарх не сме сада устукнути у интересу цркве и самог народа, а за евентуалне смутње у народу постоје најстроже црквене казне по свештенство, које је у овом погледу одговорно за рад пастве своје. Његова Светост, Патријарх је изјавио у сабору, да ће из ове ствари извући конзеквенције. Он ће то без сумње и учинити. Но, како? Тако, што ће сигурно видети, да мора остати, веран својој заклетви и канонском учењу своје цркве на своме месту, и да не сме дозволити, да победи на штету цркве шарлатанство, мржња и себичност, па ма и у будуће, у крајњим данима свога живота, до краја свога века, пио горку чашу живота, точену од својих духовних синова и носио и даље мученички крст свога Господа, гоњен од својих мучитеља, који у својој ревности губе из