Српски сион

0», 54.

СРПСКЖ

СИОН

Бг. 4.

вида основне појмове о човечности и пристојности, као и природне обзире поштовања и сажалења према седој старости, према узвишеном достојанству српских патријараха, највећим добротворима свога народа, који су своје име у историји већ овековечили. Патријарх треба да остане на свом месту, јер њега само свргнуће уклања, а не ровења и сплеткарења. Он треба да остане и за то, да не дезавуише поверења круне и владе, народа и Синода — који га на то место уздигоше у тој намери, да онде има остати све дотле, док се са тога места правилно не разреши, што је у цркви нашој само судским поступком могућно. Он треба да остане, напослетку и зато, да би и поремећени ред у цркви добио своју задовољштину, а не одобрење. Свештенство, особито архидијецезално, које је дужно канонску одвисност и поштовање према највишој поглавици и јавно и приватно увек засведочавати, раскинуло је ту везу према поглавару своје цркве и то пре, него се надлежни судови о том мериторно изјаснили, осудивши свога поглавицу као злонамернога користољупца и позвавши га, да одступи. Пошто је овакав поступак свештенства атентат на основе поретка у цркви и пошто је то очевидна шизма и јавна саблазан и уз то повреда дужног штовања највишег цркв. авторитета, то би се против таквог свештенства морало најстрожије поступати. Свештенство то, да би покајало свој поступак, и поремећен ред у цркви поправило, требало би, да то журно увиди, те да се покаје и суду црквеном никако да се не опире, пошто се дело њихово без суда и одмазде не може поправити ни у спољашњој црквеној дисциплини ни у тајни исповести, те у очима цркве остаће у противном случају свагда осуђено и жигосано. Ово рекосмо, да унесемо мало светлости у овај каос, у који доспесмо услед неразбора, шат би се Божјом помоћу извукли из теснаца и што пре

излечили најновије ране. Одступање црквене поглавице, била би права Пирова побе « а! Сабор натоциљан — српека брука! Мајски — радикалски — саборски одбор од 1902., чим је увео власт у своје руке; први му је посао био, да изјури немиле му фондовске чиновнике и понамешта и неке сроднике појединих чланова и моћних фактора. Међу осталим новотаријама, установио је и ревизорско место, на које је изабрао бившег сомборског трговда — шнитхендлера г. Чеду Милутиновића, ко.ји је слушао позната курс код Капамаџије у Бечу. Његова је главна вадаћа била да истражује и нретреса старе рачуне, које су иређашњи саборски одбори давно и давно прегледали и одрбрили, уг. их министарство узело на знање, па и сам мајски сабор их у седници од 5. јунија једногласно одобрио, не били што нашао у њима, да би се могао окри вити Његова Светост, и то не само као патријарх, него и као темишварски вздика. И после дугог тражења и ченркања, држао је да је изнашао неке неправилности у рачунима Његове Оветости из доба његоиа владиковања у Темишвару. Он је поднео о томе саборском одбору своје извешгаје, који их је 1903. предао члану заменику саборског одбора г. др. Јовану Радивојевићу-Вачићу на рефераду и преглед. Услед његовог иззештаја и предлога, закључио је саборски оцбор 1904., да се сви ти извештаји даљега поступања ради издаду пододбору — ваменицима др. Влади Манојловићу и др. Славку Малетићу и фишкалу др. Ћорђу Красојевићу, да све примедбе и наводе стављене у извештајима рачуноревизора са рачунима и књигама упореде, исправност истих испита, интересантима саопћи, и свој // коначни извештај саб. одбору поднесе. Међутим је „Застава" у сва звона ударала на ларну, како је саборски одбор наишао на дефраудације патријархове у износу од преко 80000 круна, и ту је клевету од случаја до случаја понављала. Поменути је пододбор у почетку 1905. делимично и одговорио повереном му послу, и иавешће саб. одбору иодл^о.