Српски сион

Отр. 74.

СРПС&И смон

Вг 5

мађарске владе, ал никако администратор ерпске патријаршије. У чему би и имао тај администратор да замењује св. патријарха? Да ли само у вршењу епископских функција ш брЈпкиаПћив? У томе би му био веома мален круг делатности. Јига гезегуа1;а мптрополитова не би никако такав администратор могао вршити. Тако н. пр. не би могао председавати у св. синоду. Аминистратор би дакле и у том погледу био сметња само, јер синод не би могао своје седнице држати нити би могао исказати своје мишљење о уред бама, што их је прошли сабор српски донео, и које тек по саслушању синода могу ићи на највише потврђење. У стварима пак чисто адмивистративним, по садањем устројству нашем, коадјуторству ни толико нема места — —. По томе дакле — — Ђерман Анђелић као администротор у Карловци, не би никаква друга посла имао, него да укочи цео автономни живот наш, да буде песница на образ српски. Је ли таком поступку од стране државне власти народ српски и наш цркв. народни сабор каква повода и узрока дао? — — Каква би дакле морало бити та државна политика, која би напрема оваком држању сабора српског наш народ до срца увредила једним потезом пера усудила се, да погази читаву автономну зграду, коју наш народ сматра као једину толи скупо плаћену тековину своју ? Кад би се и така чуда преко ноћ могла да збуду, онда би наш народ морао изгубити свако мерило, по којем би судити могао, шта све у овој држави може, шта ли не може бити". Кад се на жалост обистинила слутња и дознало, да је заиста патријарх Прокопије умпровљен на „своју жељу", а Герман постао администратором митрополије; тада су наведени напред на телеграму народни посланици, дали следећу изјаву у 188. бр. „Заставе", ксја гласи: „Од кад је народ ерпски у ове крајеве дошао, ирви је случај, да је за. живота натријарха сриског и митроиолита карловачког цостављен администратор. Према изванредносги тога ч.ша, ми тешко

могосмо веровати у његову могућност, и за то иоверовасмо оним вестима,. које порицаху, да ће се такав чин догодити. Држасмо, да се такав чан, ако се Његова Светост иатријарх стави на браник свога положаја и тиме узбрани и наша автономна права, не ће догодити. За то управисмо телег[,ам на Његову Светост патријарха Ивачковића, да га поверењем нашим, и народа му, охрабримо, да би на своме месту исграјао, и тиме све немиле последиде на наша автономна права одстранио. Међу тим, Његова Светост патријарх, као што из званичног акта произлази, ставио је сам молбу, да се реши од управе патријаршије српске и митрополије карловачке. Ако је ово била намера Његове Светости, то је он, као поверењем народа у законитом сабору изабрани патријсфх, имао повода, да ову своју намеру саобшти сабору, те би се нашло начина, да се ова ствар сутицајем сабора на његово задовољство и на задовољство државне власти реши. На сваки начин имала је Његова Светост новода, да људима свога и народног поверења, који су на утврђењу наших автономних инститјција за ових носледњих година саветно и ревносно радили — ову сгвар саобшти и да у њих савета нотражи. Што ово Његова Светост и до последњег тренутка учинила није, то мора жалостити све оне, које је он до сад својим поворењем одликовао, и који су у њему подпуно поверење имали, као по народу изабраном натријарху српском. Пошто је ЕБегова Светост патријарх на сопсвену молбу од управе патријаршије решен и усљед тога администратор патријаршије имевован, то стојимо сад пред једним чином од великог замашаја. Именовање администратора натријаршије сљедовало је на предлог угарског министра председника, и са истога преманотписом, те по уставним начелима угарска влада мора примити подпуну одговорност за тај чин. Као што рекосмо, нрви је случај од кад је народа српског у овој држави, да је за живота патријарха-митрополита, именован администратор. Нема сумње, да могу настати случајеви телесне и душевне немоћи, да могу настати случајеви гако зване дефициенције, ал за те случајеве побринуло се каноничзо прав) са установом коадјуторства, јер „умировљења" по каноничном праву и не може бити, Али