Српски сион

БР. 5.

СРПОКИ ОИОН

Стр. 75.

коадјутора поставља и именује онај, који поставља и именује бенефидвјата. Пошто пак српскп сабор избором патријарха сутиче при постављању патријарха, то би морао сутицати и при постављању коадјутора патријаршији. Администратори постављали су се досад само после смрти патријарха-митрополита. Сгари сабори српски свагда су на то ишли, да они право тога постављања врше, ал' круна је свагда ово одбијала, и увек је сама администратора именовала без сутицаја сабора. Ово је да како бивало само после смрти патријархамитрополита, за живота тога никад бивало није. Но по санкционисаном саборском уетројству од 14. маја 1875. инстптуцији администраторства баш и после смрти патријарха-митрополита нема места ; јер по §. 9. за време упражњене столице патријарске сазива сабор митрополитски савет, што је пређе админисгратор чинио, и председник сабору је по §. 12. најстарији епископ по посвећењу, а по §. 21. бира сабор за саборски одбор патријарху заменика у једном епископу. По томе је за субституцију патријарха асс!е уасап!е и за његова живота у сабореком устројству довољно провидирано. Како ће се и према канонима и према санкционисаном саборском устројству моћи довести у склад ново администраторство, коме досад примера било није то је тешко предвидити. Угарска влада на сваки начин носи одговорност за сваку повреду, која би се отуд по наше автономне институције породила. Хоће ли наше автономне институције поред новог администраторства постојати, и хоће ли моћи и како постојати — то незнамо. Не хотећи утицати на радњу наших народник автономаих органа, који ће, вршећи своја права, знати испуниги своју дужност, ми очекујемо даљи развитак ствари. У Н. Саду 7. (19.) децембра 1879. Пошто се дакле већ и званично сазнало, да је патријарх Прокопије стављен у мир, а Герман постављен за администратора, тада је на хрватско-славонском сабору 6. Дец. ставио др. Милан Ђорђевић интерпелацију на владу у том питању, на коју је бан Мажуранић одговорио, да је и он био за његово умировљење пошто је сам то молио, и пошто

се сваки могао уверити гледајући старца да он нити умно нити телесно не може владати црквом, а канонисте му рекоше, да се може поставити администратор, с којим се одговором Ђорђевић није задовољио. Како је међутим др, Светозар Милетић помилован био, и дошао у Н. Сад из Ваца, то је — под својом шифром — у 197. бр. „Заставе" написао чланак: „Ново администраторство" , у ком се одлучно изразио против онаког умировљења Прокопијева и постављања Германова за администратора, рекавши: „— Установа оваке „администрације" као што је ова нова, по нашем уверењу није сугласна са правом православног народа српског у овој држави, са јемством његове законом ујамчене цркв. нар. автономије, те се с тога не ће одржати моћи". „Сам нови „администратор", ако није непријатељ и саме црквене, да не рекнемо и цркв. нар. автономије, мора ће, ако не ће да са самим канонима у сукоб и под канонични суд до^е, придружита се саборском гласу и жељи народа у том погледу: да се ова цела ствар патријархова, који међутим може оздравити, или замена патријарха, односно митрополита, или напослетку новог избора митрополита српског, — која питања за сад само напомињемо, и о (сојима има времена реч повести — повери срп. цркв. нар. сабору, да је реши, и у том погледу са државном власти у законити саобраштај и су= глас ступи". Знајући Милетић за прави узрок постављања Германова и умировљења Прокопијева, заврши свој чланак речма: „ Не остаје ли још плашт патријарашки, да нов администратор њим заогрне цркву и јерархију Босне и Херцеговине? Је ли то можда и крајња цел ове нове промене ?" Пред тим пак изишао је у бр. 196. „Заставе чланак Милетићев: „ Калшк камилавка", у ком рече, како је главна циљ у промени црквеној учињена за љубав Восне и Херцеговине, те на крају рече: „— Триуголни је камен ове (автономије): црквено-народна управа под избраним митрополитом, што искључује по-