Српски сион

Б р. 24

СРПСКИ сион

Стр 379.

И 3 В 0 д из записника седнице Архид. Админ. Одбора држане у Карловцима 18. (30) октобра 1899. АО. 1200/853. ех 1899. Високославни народво црквени Сабор ски одбор, доставља одлуку своју од 10. (22.) Сеит. о. г. бр. СО. 5410/1667. ех 1899., којом је одлудено: „Пошто се неки српски православни манастири ове митрополије задужују и угужују код суда због такових дугова, за које нити претпоста вљена власт зна ( нити су исти саизволом манастирског братства чињени, то да би се свака евентуална штета од манастира одклонила и у опће предупредила, — управама ових манастира путем надлежног архид односно епарх. админ. одбора строго забранити, да на терет манастира без саизволе ман. братства и одобрења надлежне енархијске власги, дугове праве, уједно пак ради јавнога знања и равнања горњу наредбу објавити у „Српском Сиону", с тим додатком. да овопредметне обвезе, ксје не стоје у сагласности са горњим, према одређењима 14. А. одс. V. прев. кр. уредбе од 10. авг. 1868. и наредбе Саборског одбора од 21. марта (2. априла) 1876 бр. СО. 337/107. одобрене вис. кр. угар. министарством богочасти и јавне наставе под 27. мартом 1876. бр. 5511 не среде решено је: о чему управе нодручних манастира знања и строгог вршења ради извеетити. Читао и издао: Патр. архиђаков кон8 бележник. Ово је шгампано у „Српском сиону" у бр. 40. за 1899, Кад је др. Антув Бенешић кр. јавни биљежник из Илока известио манастирску управу, да му је палавачка гптедионида нредала менвцу на протестирање. и нозвао управу да исгу меницу уреди, решило је братсгво манастирско у својој седници од 26. Априла 1905., обзиром на свој закључак од 17. Јан. 1905., који је од архид. адми. одбора одобрен (видн напред), да односне меничне дугове за манастирске не

може признати, а подједно поверило вођење парвице како за овај менични дуг, тако и за сваки будући сличан др. Мити Сто1ковићу адвокату у Илоку. Овај је закључак одобрио арх. админ. одбор 4 Маја 1905. бр А. 0. 646/326. 1905. Из овог се види, да је како арх. адм. одбор. тако исто и његово председништво у овој ствари постунало, како јз требало и морало да постуиа, и да је неоиравдана била бојазан писца „Заставина« да ће они одобрити незаконите и неисиравие дугове покојног игумана Косовца. Они поетупаше непристрасно и законито. Ну, како је у том затању поступао онај, који је позван да врши врховни надзор и да настоји, да се његове наредбе респектују, т. ј. саборски одбор, видиће се из даљег причања. Пошхо је после смрти игумана Косовца заостало повише и неменичних дугова, међу којима беше и исправних, јер су заиста учињени и утрошени у манастирске нотребе, а не на Смиље и друге јој подобне рође; то је братство манастирско у сво]ој седници од 26. Априла 1905. бр. 43/32. зап. решило да подигне зајам од свог коренитог иметка — главнице — и да исплати речене дугове. На молбу братства је саборски одбор решио у одлуци својој од 12. Марта 1905. бр. СО. 1883/552. ех 1905. „исту молбу уступити сво&;е члаау Др. Жарку Миладиноввћу са умољењем да постанак и исправност дугова на лицу места испита и у погледу дужности и односно вачина иснлате ових сабореком одбору своје мишљење и предлог ноднесе". Како је Ђока Јанковић из Винковаца ноднео уток саб. одбору против решења адм. одбора бр. АО. 164. 287/82. ех 1905., којим је одбио молбу Тзоке Јанковића из Винковаца и шидске штедионице ради исплате меничког дуга учињењ г нок. игуманом Косовцем; то је саб. одбор и исти уток устунио своме Фишкалу др. Таоки Красојевићу, који му је поднео бр. С. 0. 2205/421. писмено своје мњење „да се ти дугови не могу признати као манастирски, иошто немају одобрења надлежне гш власти