Српски сион

Б р . 26.

СРГГСКИ сион

С тр . 411.

гр.јадушчим иостом свјатим, во времја вашего при Армеи иребиванија, даже и до срећнаго в земљу стару возврашченва, на тамо обрјетајушчеесја мерсное сие јест, месо, масло, и нроч. ми наше Архаиасхирское благословение и разрјешееие учинили и ирислали. За которие нричипи и ми с нашеја страаи разсуждајушче, видим да инако бит неудобно, уиоваемже јако и прежде сего в такових случајех, от своего церковнаго поглавара, на то разрјешение иросити обичај имјелисге, како в ирошлом 1736. годје када сте били в Италии от иредцесора нашего, по нрошенију вашему благословение вам иослано било. Зато убо и ми с више от Бога нам даноју властију, в грјадушчија поста свјатија, на упомјанутое мереное јатие вам всјем обшче нашего восточнаго православија разрјешение присилаем, и благословљаем с таким намјерением, т. ј. да никто из вас во совјести своеј ради таковаго реченаго јастија необличаетсја, и за грјех бити себје да неприписует, но без всја= каго сомњенија тое да јаст. Пр ичем и сие уиомјанути непроиустихом, да ашче кто могућ јест и от своеја добриа воли постити изволит, тому такожде нитко во иреки будет. Между тим, ви по примјеру отцев и праотцев ваших, в настојашчеј војње хра брост и мужество свое с посто.јаноју вјерностију нротив неиријатеља, нокажите и до аосљеднија каили крове — (даље нема рукописа).

Мало одговора пречасном господину Ненаду Барачком на вегов приказ на квигу „Православни свештенички календар за годину 1907." У 20. броју „Срн. Сиона" од ове године штамиан је ириказ иреч. госп. Ненада Барачког пароха у Бега Сн. Ђурђу књиге „Православни свештенпчки календар за год. 1907." што га је у;едво иреч. госи. Добрпвоје Ни^ колић парох у Срп. Крстуру. / Приказ овај не воси на себи биљеге пра1/вог нриказа и оцене, јер није озбиљан и

објективан. Њиие као да је хтео млађани господин Ненад, да пред читаоцима „Српског Сиона" понизи углед неких сарадника горњег календара, а понајвише углед вредног и честитог уредннка Љеговог, кога и лично вређа на начин једног слуге олтара Господњег сасвим недостојан. Како сак и ја по Богу сарадник тога календара очешао се г. Ненад и о мој чланак: „Шта је сваком правосл. Хришћанину нужно да зна из области своје цркве?", и нашао му замерке, услед чега ме је изазвао да коју у овом листу кажем. Он рече: „Руку на срце па будимо искрени! Да ли је места у свешт. календару и оваким чаанцима". На ово ја г. Ненаду одговарам: Мирне душе мећем руку на срце па велил, да има смисла, има места оваквом чланку баш у свештеничком календару! Госп. уредник овога календара није издао овај календар само за свештенство владвчанства темишварскога, ни само за свештенство „срем. карловачке" митрополије, него за свештенсгво, цркве и за све љубитеље српске књиге по свим српским крајевима. Па ако је, рецимо, свештенству јединог владичанства теаишварског на одмет овај мој чланак, верујте, неће битп да је на одмет свештенству по другим срп. крајевима, а особито тамо, где је са оскудице у црквеним књигама календар можда једина књига, где ћв свештеник овакве ситне поуке да нађе. Ал' ја Вам велим, да овај чланак није на одкет ни свештенстЕу у владичанству темишварском, а ни у опште свештенству у нашим крајевима. То су ми многа браћа признала прежд* даже н« книти чина свАфенническТи. И ја то, видите, Еернам. А знајте, да сам се зимус састао с једним свештеником баш из Вашег краја, који ми је на моје „удивленТе" исповедис, да не зна право, да ли се на божићне покладе сме обавити венчање или не, односно кад се може, а кад се не може. А знао сам свештеника, који су уз ускршњи пост и Златоустову литургију служили у дане, у које је ову забрањено служити! И докле год буде такве браће међу нама, — и биће их увек, јер данас свршени богослови не иду да ђаконишу и капеланишу и од старијих свештеника пракси уче, већ одмах иду за самосталне администраторе, — дотле им оваке поуке неће бити на одмег. Мислим, г. Ненаде, да је боље,