Српски сион

С тр . 408.

СРПСКИ сион

Б р 26.

све нешто силом иде. Не састајемо се, не саветујемо се. Ваљало би, дакле, наћи неки пут, неки начин. који би нас ипак окупио у једно коло. Можда немам право, или ја сам за сада тврдо уберен, да ћемо т. зв. ситним радом, који би обухватао тек један део свега онога, о чему би нам се саветовати ваљало, пре постићи циљ и пробити кору оне, можда и привидне, равнодушности према вашим заједничким, па и сталешквм питањима. Здрав, у згодно време учињен предлог сам ће скупити за себе толик > присталица, колико нх је за остварање истога у почетку потребно. А „камен по камен ето палача" вели необоримо искуство нашега народа. За доказ ове непобитне, аксиомне истине наводим само пример наших земљорадничних задруга. Основаше се без галаме, без рекламних агитација, замисао беше здрава, изазвана потребом народном, па данас ето видимо, да је идеја задругарства обухватала цело овостраво српство; од је^не задруге, једног камена убрзо поста Савез-величанствена палача. Па, држећи се тога, ево износвм евој предлог брвћи сЕештеницима. Буде ли здрав, и е&м ће нас загрејати и спојити нас, да га остваримо. Шат из тога маленога семена изникне и разграна се големо дрво удружења, које ће све вас, па и оне после нас, одбранити од сваке жеге и сваке непогоде. Не гони ме на ово ништа друго осим намере: да и ја својом лептом припомогвем зидању умишљене зграде свештенпчког удружења. Предлажем, наиме, да оснуЈемо „Новчани Завод прав. срп. свештенства карловачке митрополије" са оеновном главницом од — најмање — 200 000 круна, подељевих на пр на 1000 деоница, а са главном управом у Карловцгма, са филијалама у седишту сваке епархије и са пододборима у свакоа протопрезвитерату. Није потребно, држим, овај предлог у начелу многим разлозима крепити. Постављени смо, истина, за духовне пастире цркве и народа, али нам нико не сме и не може замерити, ако се сами, чисто из својих средстава постарамо и за своју

материјалну добробит, а поготову нема места замерцп онда. када би остварањем овога предлога на један мах створили и неку врсту организације. Нико, дакле, нека ни мени не замери, што стављајући свакако на прво место дужност оне духовне радње наше у винограду Господњем, нећу и не могу да потценим важност материјалне самосталности све штенства. „Поповина царевине" говорило се некада. Данас је та пословица шупља из река. Данас то свештенство, као најпрва, као најсамосталнија народна интелигенција, у коју цео народ при сваком покрету упире своје погледе, те у првом реду од њега захтева, да му предњачи и онда. када та истакнутост знатних ма теријалних жртава захтева — данас, ве лим, то свештенство врши истина сваку српску дужност, али у многом случају кубури, те још како кубури. А кубури за то, што, ма колико се опирало, и оно мора са духом времена, мора у трошак, скопчан и изједначен са висином оног, материјално боље наплаћеног, сталежа у грађанском реду, који га о .ружује и са којим опћи. Можемо ми роптати против многе настраности садашњице, можемо осећати, па и осећамо онај терет, који нам намеће т. зв. друштвени ред данашњи. али смо слаби, да све те настраности отклонимо, немоћни, да често пута смешне захтеве друштвене искоренимо. Идемо, дакле, за струјом Кубуримо и задужујемо се. Нема статиетичких података о имовном стању нашем, али узевши у обзир искуетво. које сам у том погледу стекао, као и то, да је данас дуг ужасна маха отео међу целим друштвом, које нас окружава, то свакако ни свештенство није могло остати имуно према тој жалосној болести наших дана И ја с правом претпостављам, да је врло велик део свештенства упућен на лични кредит, а несаразмерно је малзн број оне браће, који одолеше тој зарази, баш као што је у наших задруга „за ште дњу" свота улога несаразмерно малена према своти издатих зајмова. А с том чињеницом бар ми морамо рачунати. Мо-