Српски сион

С тр . 446.

СРПСКИ сион

Вр. 28.

две нреграде преко цркве, олтара и прецрате цигла и пол или за две цигле равно и дуваром, варош да искоиа два темеља что је преко цркве, сараора ничто за по мошт кромз на два чловека док се нретопи креч, друго нишча отнуд: и погодисмо црков с мајстори триста и педесет Фор. новаца, иљаду ока брашеа и двеста ока меса, четири акова вина, два акова ракие шливове, дваест ока соли, и погодисмо до три цигле сметути, ако ли бист да се више разорава: но другу погодбу да јест, и то погодисмо при госаодарима: перво отц јексарха Саватија и отц протопопа Новак и ноп Павел верпички господар Тома, г. Спасое, г. Неделко кнез са остали сви господари варопш Вершца Манојло обркнез вармећски и вершачки -|- Полаже свој крст своеручно мај стор Ћура со остали мајстори на погодбу више писату за болше веројатие", Из овог се другог контракта види, да црква није сва аз нова грађена, него да Је надозидана на старом темељу.

ЛИСТАК.

В е с т и. Нов Јота. Тек што је познати Јота отишао Богу на истину да одговара за своја дела; а у Н. Саду се родио нов Јота, који је још за живота Јотвна слушао њетову науку, и који се већ за ово кратко вреже квалификовао за достојног ученика и наследника Јотина. Као што је Јота, тако и његов ааследник, а то је др. Бранко Илић, народно-фондовски фишкал за „ужу Угарску" почео да издаје разне наифлете на страним језицима, Јаша их издаје на српском, које као и Јота шиље угледиим личностима на угарском и аустријском сабору, што му је у толико лакше, што је од Јоте добио тачне адресе. Честитамо радикалима што су добили у Браику достојна заменика Јоти, и што се и тим нитковским средствима служе против ариског иатријарха. Е, јесмо пали! Неотала акта! Као што лопов говори о своме поштењу и напада лопове; тако исто и „Заетава", знајући добро шта је са несталим актима о прео-

правци темишварског двора и шта значи она песмица у „Новосадским новинама" у бр. 18. Украли су нека акта. Ко је укро данас зна се. Добавит' их од жене му Узео је Миша на се. час по потрза питање о њима и хоће да баци кривицу због њих на са свим десетог. Тако неки шашави веселник „Св." у 150. бр. вечерњаче у чланчићу „Нестали сииси", испричавши, како се данас поступа са приспелим актима, рече, како је данашњи архивар одлучно побио и доказао, да тај акт нигда ннје у архиву унешен, па отуда није могао и нестати, и како против овога нико није смео помолити ни бела зуба. Ово причање веселниково одаје самог писца, јер ма не можемо претпоставити паметног и поштеног човека, који би могао дати важности поменутој тврдњи архиваровој, јер не треба велике памети да човек увиди, да архивар који је примио своје звање 1893. може знати, како је рађено и поступано са актом који је решен био 1887. године. Он може знати само како се ради данас, а како се радиле 1887., то он не може знати. Изводити на основу данашњег поступка, да поменути акт нвје могао отићи у архиву, него је морао остати у секретаријату, те да је и данашњи секретар одговоран за њега; тако што може извести и тврдити само глупав и покварен човек, као што је „Заставин" „Св." По даљем причању веселниковом изгледа, да он зна. и како је после смрти секретара Ћирића инвентарно предан г. др. Л. Секулићу оваки акт, те да тај пријемво пррдајни инструменат важи и данас. Па када он хоће и то да зна, а види се да у добрим односима стоји са данашњим архиваром, који је већ био примио своје звање кад се то догодило; то нека га упита: стоји ли та његова тврдња, и ако стоји, нема сумње да би тај пријемно предајни акт — ил као што он рече инструмент — морао бити у архиви, те нека буде добар да и о томе извести јавност. Јер бар такав акт морао би бити у архиви. Колико смо ми дозпали, по смрти Ћирићевој' није чињен никакав пријемио-предајни записник, и до постастављања архивара, отирављао је архиварску дужност актуар. А ко је то био 1887., о томе може известити јавност архивар, који ће бар то знати из архивских списа. Тај бар акт не може лежати у оној великој гомили неексхибираних списа, гато леже у влажној одаји, и за чије ексхи-