Српски сион

Вр. 28.

СРПСКИ СИОН

С тр . 435.

Арсеније Радивојевић један коизисторијални акт на архимандрита, у ком вели да му је са инштанцијом предстао јеромоаах Арон Вујић и изложио, да га је г. 1758. замонашио у Ковиљу гадањи игуман Атаиасије Живковић (али ваљда заборавио у иротокол увести) и да је већ год. 1759. „ради изучавања латинског језика зажелио странтевовати", и отишао у свет. „Но ни' ње до тоље зажегло его желание да во свој монастир возвратитсја", да моли епископа да му то дозволи, што овај и чини и нреиоручује га архимандриту и братству као човека, који обећава да ће до краја живота свог бити„ в службје и повиноаениј". Арон је дакле опет у манастиру, где ио једној сведоџби братства од 14. априла 1786. г. ироводи частан и богоугодан живот и отнравља ревно и марљиво, без „всјакаго прекословија" сваку службу, шта више приноси манастиру и материјалие жртве, јер је неких 440 фт ,., које му је калуђер ковиљски Мојсеј Гвозденовић дужан био, иошто је овај умро, док је он странствовао, поклонио манастиру, као наследнику пок. Мојсеја, и осим тога још дао 260 фр. на строење иконе Вогоматере. Све те околности побудиле су бр'атство, да га изабере за свога шшесника, који ће к^ћу подићи и унапредити. Када га је брнтство за намесника изабрало, о томе нема трага, али сигурно пре те сведоџбе. Сведоџба је пак сигурно издана од братства, да ирипомогне Арону, који је денунциран својим сретпостављеним властима, да је у страној држави за презвитера рукоооложен, те да то рукоположење није правилно и закоиито. На основу те денунцијације скида га већ 15. априла 1786. епископ Шакабент са намесништва и забрањује му свако свештенодјејство и у цркви, а за дривр. управитеља манастиру поставља заклетог старца Синесија Гавриловића, остављајући међутим Арону да пољска расаоложења чини и економију води. Овај колач је Ароау сигурно замесио бивши пре њега намесник Данило Влаховић, који је на молбу епископа буковинског отправљен у Буковину, где је постао и епископом. Арона је та хајка морала непријатно диррути, и он тражи да се опере од сумње,

те 23. Септ. 1786. подноси митрополиту Путнику лепим латинским језиком написану инстанцију „рго 8Ш т јп1е§гит КезШиМопе", а ту молбу погкрепљује врло ласкавом сведоџбом Инокенгија, епископа хушког, као и сведоџбом Кирила Живковића епископа пакрачког, коју грамату архимандрита Акакија (горе смо је споменули) признаје за правилну и оригиналну,јер је личпо познат са Акакијем, (док је још овај био архимандрит у ЗограФу) и стоји с њиме још и сада у преписци. Како је Шакабент лишио Арона намесништва, то се братство обраћа на епископа (међутим је већ дошао за епископа Јован Јовановић) с молбом, да им пошаље конзисторијалног комесара и дозволи, да у иетересу куће и економије, изаберу себи новог намесника. Но Јован Јовановић, слабо верма молбу братства, а још мање забрану Шакабентину, јер на полеђини саме молбе под 24. мајем 1787. упућује енергичним тоном братство, да има и даље Арона Вујића за свог намесника сматрати и слушаги га. Овај налог издаје Јован Јовановић тим лакше, што већ има у ру кама отпис митронолита Мојсеја Путника от 17. марта 1787. којим исти на темељу дозволе краљ. мађарског намесничког савета, ношто су се против Арона од „непознатог лица" нодигнуге клевете и денунцијације као неистините исноставиле, наређује да се Арон „абие" врати у намесничку дужност, и да му се одмах дозволи и свештеноелужење. Арон дакле добија од политичне власти потпуну еатисФакцију, а да му се тако и лд духовне му власти да, бира га 18. новембра 1787. г. конзисторија бачка за свог „сосједатеља". Каква разлика! Год. 1787. су намесници чланови конзисторије, а 1907. год. хвала буди коалацији радикала и самосталаца, од 10 архимандрита у митро« полији карловачкој, једва да су двојица „достојни", да буду чланови тога тела! Као намесник врши Арон Вујић своју дужност ревносно; у непрекидној је вези са својим епископом, који све своје налоге и упутства управља на њега, као да архимандрита шма, као да није жив! У опште се Рајић нигде не спомиње. От смрти игу-