Српски сион

Стр. 436.

СРПСКИ сион

Вр. 28

мана ТеоФана има само један акт, који гласи на њега, а Шакабент, нолазећи 1786. год. из бачке у своју нову вршачку дијецезу, онрашта се от ковиљског братства врло тонлим и срдачним пчсмом, али га унравља на „намесника, заклете старце и цело братство", — а Рајића као архиман дрита и не саемиње ! Тај један акг, који је управљен и на архимандрита, нотиче од митрополита Мојсеја Путеика из г. 1782., где јавља, да је Арсеније Радивојевић енискон бачки незнано куд у свет отишг о! Осим тога обркћа му се неки Фенрих шајкашког батаљона, Вераш, у некој манастирској ствари, те вели на коверти да „писмо може и намесник отворити у слу чају да архимадрит није код куће". Овај дакле боље зна запт и субординацију, него тадашње владике, који Рајића потпуно игноришу. Природпа је ствар, да услед тога Рајић није могао имати онога угледа пред братством, који би му нрипадао као тада најбољем и најнаученијем калуђеру, кад су га његови рођени епискоаи запостављали. А какав живот има у манастиру калуђер и нарочито настојатељ, који није тако сретан да ужива благонаклоност свога еиископа; то знају само они, који у манастиру живе! Тај је носледњи ; он је предмет поруге, исмевања, боцкан а и заједања; он је најнесретнији створ. Кад се све ово зна, онда се лако може појмити зашто је Рајић доживео онаких горких дана у Ковиљу. Дали је Рајић и од игумана Арона морао што подносити, то незнамо, о томе немамо никаквих доказа, само ввдимо да игуман Арон енергично управља манастиром, јер строго одржава дисциплину над разузданим калуђерима. Тако он казни у више маха јеромонаха Партенија Поповића због пијанства и развих изгреда, кчга најносле конзисторија шаље у Месић на једно годишњи затвор и епитимију. Јеромонаха Дечанца шаље под ескортом у Карловце митроаолиту ради казне. — Ђакона Силвестра казни затвором и батинама, што је у више маха крао жито, салвете, посуђе, и ствари манастирске и продавао их Ристи Урошевићу, становнику ковиљском. Оваких случајева имаде више. Па инак братство сигурно иоводом конкретног случаја

издаје Арону 1791. год. врло повољну и ласкаву сведоџбу, да са кућом добро управља, да са братством строго али праведно постуиа, а да јеромонах ЈоасаФ (сигурно га је овај тужио) нема право. А да братство онако миели каг.о пише, види се отуда, што исте године једногласно бира Арова Вујића за свог игумана, и моли владику и конзисторију, да га за таковог потврди. Но избор Аронов за игумана имао је своје закачал.ке. У то доба дао је архимандрит Рајић оставку на управи манастира, те су меродавни кругови били у недоумици, дали да у Ковиљ поставе новога архимандрита, или само игумана, а Рајић да остане и на даље у манастиру као архимандрит с1е потте? 0 томе се водила читава преииска, и најпосле је Јован Јовановић путем илирске дворске канцеларије поднео самоме цару иредлог, да се Рајић остави као архимандрит у манастиру, а да се Арон Вујић потврди за игумана, који ће дјествителну управу водити. Услед тога је Арон 15 јуна 1792. од дворгке канцеларије п тврђен за игумава. којој је потврди сигурно — осим препоруке влади4ине — много доприпела врло повољна св( доџба епискоиа Шакабенде, као бившег еиископа бачког, даље сведоџба к<нзисторије бачке и сведоџбе разних војвичких власти, са којима је Арон, као што се види, у добрим односима живео. Поеле потврде своје, даје нови игуман изабрати новога намесника у особи јеромонаха ТеоФилакта те с њиме саставља инвентаре и нопис манастирскога иметка, из Кџјих се види, да је манастир под његовом управом знатно у напред коракнуо и нодигао се, као што се то види из једне сведоџбе братсгва у којој се каже, шта је манастир имао, кад је Арон дошао у њега, а шта је он све прибавио и првновио. Старао се и за духовну храну своме братству, јер из извештаја своме епископу видимо, да се у манасшру налазе ове књиге поучителне, које је по исказу братства махом он набавио „Свјашченаја Библија, Влаговјестник, Бесједи св. Јоана Златоустаго на послание св. Ап. Павла,