Српски сион

СРПСКИ СИОН Бр_ 81.

Стр. 490

несе"], узима овај одпис (т. ј. од 9. јунија 1881.) на знање, те приступа своме даљем раду, остављајући сабору самом, да о том питању своје одлуке донесе". Ево и питање о администраторству за време унражњења митр. столице, један је доказ више, како је непотпуно саборско устројство и остале уредбе што их је сабор донео. Сваки ће нам допустити да имамо право кад кажемо, да је требало како у саборском устројству, тако и у осталим уредбама јасно одредити, а не да се тек из духа и смисла појединих §§. извађа, ко има замењивати митр. паријарха кад је митрополитска столица упражњена, не само у сабору, него и у осталим телима, у којима је он председник, и да је то учињено, не не би било сада разговора о томе у нашој журналистици. Али тако је, ми смо хтели да будемо оригинални и да фино изиграмо државну власт, а нисмо хтели да се угледамо на Румуне у Угарској, који у свом устројству чд 28. маја 1869. ставише и то: ко има управљати митрополијом, кад је уиражњена митронолитска столица; ко има уирављати дијецезом, кад је епископска столица упражњена; ко има председавати у том случају у конзисторијама и осталим автономним телима. Румуви лепо ставише у своје устројство и ово: „§. 90. Епархијалну скупштину сазива епискон, односно архиеиискон, а ако је упражњена епископска и митронолитска столица, дотична конзисто рија §. 91. Председник је у енархијалној скунштини епископ, односно архиепискон, а у случају препреке њихове или упражњене столице, њихов заменик. §. 98. за време упражњепе енископско-матронолитске столице, епархијом управља епархијска конзлсторија §. 118. Дијецезални епископ, одн> сно мит|)онолит као редовни председници конзисторије, могу из конзисторијалних чланова духовног реда поставити заступника (викара), који их имају у случају препреке у председништву заступати. А за време упражњене епископско митро политске сголице, имају исти с конзисторијом управљати дијецезом. Умре ли епи-

скоп -митрополит без да је имао заступника, онда најстарији конзисторијалии члан духовног реда има с конзисторијом унрављати дијецезом. § 121 11) По смрти епископа митрополита, има конзисторија примити улраву епархије односно архидијецезе. §. 151. Сабор сазива митрополит, а ако је митрополитска столица упражњена, митро* политски савет по претходној нријави Њ. Величанства". У нашем пак саборском устројству и уредбама за остала автономна тела, од свега тога нема другог сномена, до ли што се у § 9 сабореког устројстза рекло: „сабор сазива митрополит натријар, а ако је мигрополитска столица упражњена, митро[ политско црквени савет уз учињену пред ходно Њ. В. пријаву и после добивеног одобрења од Њ. В.", а у § 12. да на са = бору има председавати најстарији енискои по посвећењу, ако је митрополитска столица упражњена, Што нема у саборском устојству изречног спомена о администраторству за ' време упражњене митронолитске столице, но речма М^летићевим, то је с тога „што је сабор то залржао за статут о избору митрополита, и у овом је баш друго што сиецијално предложио, а не „администратора", а још мање „наименованог адмднистратора", чим је показао назор свој, да се установа наименоваеог администратора не слаже са установом народно-црквене автономије, па ако то није потврђено, враћа се ствар не на неавтономну парентезу деклараторије и неавтономну праксу, него на разне постојеће шродно-црквене органе, но под уједињавајућом унравом најстаријега енископа као нредседника саборског". „Д|тавна власт већ је сама тим напустила (!) управу чрез наименованог администратора, што је нотврдила председништво најстаријега епископа у сабору", јер иначе не би ово потврдила, да администратору остане нредеедништво сабора". („Застава" бр. 103. 1881.). А што статут за избор митронолита није ушао у устро.јство саборско, по речма Суботићевим у VII. седници саборској од 23. септембра 1885., учињен > је с тога, што се ноказало, да би статут за избор