Српски сион

Б р 31

СРПОКИ СИОН

С тр . 491.

митрополита можда и самој иотврди сабор= ског устројства сметао, то је засебно сачињен и подеесен на нотврду. Кад узмемо, да су Мвлетић и Суботић би јј е вође на народао-црквеним саборима од 1869.- 1879., и да они највећу одговорност пред историјом носе за сав рад саборски за то време; ево већ данас увиђамо, како су они били наивни и слабе дипломате и како су се дали од кр. комесара С. Хубера изиграги. Наирасити, охоли, славољубкви и поводљиви барон Л. Мајтењи не беше у стању осим разних иезаконитости, еишта друго учинити и постићи, доли да му ееколицина што рекао иоп Никола, „гривастих и врататих" сремских попова на „иоклоненије" одоше, и да га поздрзве као избавитеља правоелавне цркве. Ну, углађееи и фиии С. Хубер знаде целу српску народно»слободоумеу стравку жедну мреко воде иревести и наметнути јој 1874. онако сабореко устројство. за којз она 1870—1878. не би хтела еи да чује, а камо ли да га усвоји. Хубер је врло добро знао, како се мисли „горе" о администраторству за време упражњене митрополитске столице, те је зато народеој страеци и предложио, да статут за избор митрополита-патрвјарха ее уђе у саборско устројство, еего да се засебно сачиеи и поднесе на потврду, што сабор и усвоји. Саборско устројство буде 14. маја 1875. потврђено с неким изменама и допунама, а статут за избор митрополита не буде потврђвн, Ди државна власт није напустила уираву чрез наименованог адмиеистратора, што је потврдила председништво еајстаријег епископа у сабору, као што рече Милетић 1881.; о томе смо се уверили и 1881. а ево и сада. Знао је Хубер врло добро шта ради. Влада је §. 12. саборског устројства потврдила с тога, шго је народна страпка врло много полагала еа наређење тога §., мислећи, да ће њиме то постићи, ;.а за време уиражњене митрополитске столице не ће бити места адмиеистратору, дочим је државна власт оиет мислила, нека нека, бићете служени!

Народна сшранка мислила је да §. 12. изигра државну власш; но изиграла је сама себе. Она је заборавиза, да кад дође до спора између ње и државне власти, и кад се буде из слова, а не из начела, духа, смисла нешто доказивало, да ће ова у том случају морати подлећи. Потврдом §. 12. државеа власт није напустила установу администраторства, као што рече Милетић, него она је и исти и §. 9. саборског устројства потврдила или уараво ставилд с тога у еаборско устројство, што је до IX. зак. чл. угарске дијете од 1868. државна власт сазивала народне саборе, а ц. к. комесар на њима председавао, те је њима одређено, ко има сабор сазвати и ко има на њима председавати за време упражњеее митр. столаце. Што је по §. 12. еајстарији епископ но посвећењу председник на сабору, то је без сумње учињено с тога, да му се |аде неко одликовање, ако он не би био адмивистратор. Народеа странка заборавила је и на §. 28. саборског устро^ства, по ком „ностојеће лосад у крепости уредбе и наредбе остају у сво)ој крепости док се заковитим путем не промене или другима не замене;" те кад у саборском устројству нема спомена о томе, ко има управљати митрочолијом за време упражњене митроаолитске столице, а по §. 20. деклат< рије од 1779. Њ. В задржало се себи право именовати адмиеистратора, кад је митрополитска столица упражњеиа, и то |е право 1Б. В. вршило од 1768. до данас; онда на основу § 28. саборског устројства морамо ћутати и ако смо ради, да за време упражњеае мртрополитске сголице не ооставља администратор, во да за то време митрополијом управља најстарији по посвећењу епископ, треба се прво постарати да се еотврди од сабора 1885. предложен статут за изб »р митроиотита иатријарха, а наиме II. чл. у ком се о томе говори. Судећи по.„звонрњу на вечерње", слаби су изгледи, да ће нам се ша жеља данас испуеити. Некад се могла и она лако иостићи, ео ми висмо тада увиђавни били као румунски сабор, да употребммо прилику. Ево. не мамо још ни данас статута за избор митрополиташатријарха.