Српски сион

В р . 32

СРПСКИ СИОН

С тр . 611.

могао ни помислити, нити преставити, да може и да и има тако покварених дугаа. Ал на жалост, гледајући такве беднике, ја их само са осмехом гледам, како крију погледе да се с мојим погледом не сукобе. А то чини и по неки радикални ве.'ел ник, који зеајући .ча нечија нападања у овом листу на радикале, не могу да из држе мој поглед, видећи их како с њима весело ћеретају нри чаши нива — а да и не споменем по кућама — и договарајући се, како да се огвете Нетру или Павлу, који се пе дадоше скрати и иљунути на образ. Онај пак бедник, што по пијаци кар> ловачкој од зоре до мрака шпијунише, који је некад облетао око двора, а сад пошто је чова „увређен", јер није постављев на „чело", размеће се и облеће око радикала", не бил' и њему, као и „сабрату" му, пала која мрака; већ је и до сада због свог недостојног држања, пожњео ирезирање од поштених људи, а пожње ће га још више, и дочека ће и он и братија му, да ће бити усамљени и презрени од иошгених људи. * Џ ■■■: „Всл мн д-ктк с8ти", Јован Јеремић 1901. ,,но Н1 всл нд пвлкзб", (I. Кор. 6, 120. Историја карловачке митроподије Г. Јеремић је написао у „ Сри. сиону а за 1901. као одговор на мој „Осврш и низ чланака (ХШ.): „Још нетшо о саборском изборном реду од 1870.Ц. и , које је чланке такође отштамиао у засебну књижицу. Пре тога је, одмах по моме „ Осврту и , нанисао г. Ј. „Изјаву" у 10. бр. „С. с.", У к0 ј°ј ј е изјавио, како он никада није био радикал. П А гласао сам — рече 1890. за покојног Богољуба Милетића и данашњег бечког пароха Михаила Мишаћа за то, да потаомогнем оборити тадање Браниклијске кандвдате у Ердевичком изборном срезу. Ни данас се ради тога не кајем, јер је понашање Браниклија цри из бору патријарха г. 1890. оправдало моју тадању шактику. Тој шакшици, и ничем другом, има се приписати моје гласање за радикалне кандидате". Да видимо, како стоји с том „шакшиком и г, Јеремићевом.

Необавештени читаоци „С. с. л , и они, који не (тамте, шта су 1890. писали листози „слободоумае« либералне („Браникове") и „целокуино слободоумне (радикалне „Заставине") странке; каква су начела исповедали пре избора патријарха, у иогледу самог избора, и како су се држали п и самом избору и после избора: повероваће горњо] тврдњи г. Ј., и сматра ће моју тврдњу у „Освршу" о његовом радикалству 1890. за денунцвјацију, каквом је и он с&м сматра и проглашује. За оаравдање оне своје тврдње, а подједно и за доказ да је номенуто тврђење г. Ј. прост маневар којим је смерао „опеенити простоту"; нека послуже следећи ретци. 14. Марта 1890. је у „Застави" објавио средишни одбор заставине странке своје кандидате, те је за ердевички срез нрепоручио : адвоката Богољуба Милетића и админисгратора краљевачке парохије Михаила Мишића. У 55. и 56. бр. „Заставе" је објављено да њена странка на сваког владику може пре гласати, само не може гласати на темишварског Георгија Бранковића. Не може — рекоше гласати за њега и због тога, „што се он умео са својим завађевим негдашњим пријатељвма Браниковцима измирити. — — То ће бити баш и прави узрок оној силној буци и вици против „целокупаих" „радикала" и „социјалних демократа" — — —; а јасне су сада и везе, које везују Бранковића са протрвпицима наше автономије. По нашем мишљењу, Полит и Вучетић мутили су воду за љубав Бранковићу, за то и нису хтели сазивати јавне зборове, за то и истакоше онај стари „акциони одбор". „Међу данашњим нашим владикама рече се у 56. бр. — нема ни једнога за ко*а би чистим срцем и мирном савешћу могли рећи: „Овај је достојан да седне на столицу Ареенија Чарнојевића. Но у залуд све наше жалбе. Из круга данашњих епископа морамо инак бирати једнога. Па ко је тај, који је међу незгоднима ипак најмање незгодан? Изузимајући Бранковића, међу њима велике разлике нема, али у колико је имаде, та разлика иде у прилог — Живковићу".