Српски сион

С тр . 512.

СРПСКИ СИОН

Б р . 32.

1890. је био дакле ЖивковиЛ капдидат зашавгше сшранке, и њени су иаршизани свих 11 иослаиика — лифу њима МилетиЛ и МишиЛ — 19. Априла гласали за Жив■ ковиЛа. Ово је бар јасно и гласао, и кад је то шада познато било целом иаметном свету ; морало је бити познато и г. Ј., и он кад је 1890. радио и гласао за Милетића и Мишића, знао је врло добро, на кога %е они гласаши. Какво је пак било држање браникове странке 1890., види се из овЈга. У 45. бр. је „Браника" речено: „Што се тиче избора митрополита, ту се народна странка, није везала ни за једеу особу и није се дала везати. Тако личао питање и не може се по странкама решавати где треба само начело да одлучује. Ради тога, безразложне је стварати клубове. Народна странка није се ни изјавилр, да одбацује овог или оног кандидата. Сваки ће носланив гласати по свом личном уверењу, а већина ће одлучити. У таким нитањима је то једино коректио становиште". При самом нак избору патријарха, од браникових посланичких кандидата, гласало је њих 1 за тадашњег владику темишварског Вранковића, а 16 се уздржало од гласања, од којих 6 из разлога, што статут за избор митрополита не беше потврђен. По обављенем избору, рекло се у 48. бр. „Браника" ово: „— — Имамо дакле изабраног патријарха! Ко се не брине о томе, каква ће бити будућност, ко не ће да погледи на забатаљено сгање нвше цркве н школе, само тај се може оглушити пред гласом свршених чињенаца. Алл ко то све не види, ко иапослетку не ће да заборааи, да глас већине у овај мах важи као глас народа, тај ће свршени чан нрихватити и одобрити. Радећи тако и ми поздрављам^ изабрано лице, као нагаег законито изабраног патријарха". По нроглашењу обављеног избора, 28. Априла депутација из Новог Сада на 15 кола, под вођством др, Лазе Станојевића — либерала — дошла је у Карловце и честитала новоизабраном патријарху, дочим је новосадски радикалска црквени одбор, са свима против 2 гласа закључио, на пред-

лог др М. БожесКог, да ее новоизабрани патријар не поздрави, аз разлога, што новосадеки иосланик ЈеФтић није гласао на њега, и јер изабрани патријар, није натријар радикалне странке. И кад озако стоји ова ствар, и кад поред свега тога, што се шо није догодало пре 1000 ил више година, него пре 11 година и што је још свима људима из тога доба врло добро познато, г. Ј. имаде шолико смелости, да јавно у „С. с." тврди, како је он „но некој тактици" радио 1890., да само обори браникове кандидате; онда се ни мало не треба чудити што је био у стању да онакав одговор нанише на мо1 „Осврш". 1 1 Не зиам, за што г. Ј. ћутећки пређе преко тврдае моје, да је он помоћу радикала 1890. изабраи био за члана конзисторијалног, а 1о98. за окружиог протопрезвитера. Ил' то је ваља оставио радикалама да оиа кажу из какве га тактике предлагаше за члана конзиеторијалног, односно бираше за окружног протопрезвитера. Г. Ј. да би показао и упозорио читаоце „С. с.", како сам и ја. мењао странке, рече у своме одговору: „А од мене нека не буде прећутано ни то, да се је г. Д. Р. 1890. „бројио" (на дотичном месту, које ћу навести, рекох: „ у коју се странку и ја бројим од чега је он направио под козијим ногама ,,бројио и , да би показао тобоже моје граматично незнање и тиме ме направио смешним) у „слободоумну странку", а 1897. „ван странака". У какву се странку данас „броји", то ваљда ни сам не зна, а озбиљне људе то и не мо ке интересовати". Како је г. Ј. еавестан критичар и нротивник, нека послуже и ово што следи, из чега ће се читаоци ових редака моћи уверити, како г. Ј. уме и сме да изврће у „С. с." истину. 1890. написао је г. Ђура Вукићевић и издао књижицу; „ Поглед на начелне основв наше народноцрквене Автономије". На исте сам чланке ја написао у „Новом времену" за 1890. своје примедба у низу неколико чланака. У 21. бр. рекао сам: „Да се Милетићу само на час поврати разум, па кад би видео, шта се рекло у 1, тачци програма оне странке, која носи његово име, и сматра за свога вођу, и што се рекло о таком програму у његовој „Застави"; он би се прво запитао, да л' у истинн наш народ одобрава исти програк, и да л' је то данашњи говор народни. Па кад би се уверио да јесте, уверен сам, да би се с места одрекао таког народа". „Но у име нашег народа, ја одговарам духу Милетвћевом: не, не мисли и не говори тако наш народ, тако у име његово говори његова вајна интелигенција — —