Српски сион

В р, 31

СРПСКИ

сион

С тр. б!б.

бих се ја уиустио по његовој жељи и позиву, да проговорим коју више и о мате« ријалној страни упитног кеђу нама снорног питања. Кад не ма звона, не може се ни звонити на дочек владичин, и сви би други наводи сем тога, били и излишни и смешни, што се ни^е звонило. Тде нема тела уређенот ио канонским наређењима; јасно је да се — са основом — не могу ни наводити канонски %рописи ва њетово уређење и рад. То је бар јасно свима гтаметним људима, и кад то стоји јасно као сунце; не знам, ко од нас двојице млати сламу! С тога ја и не ћу ни речице да напишем више у прилог своје тврдње, да је позивање на црквене каноне, догматику и каномизам, у погледу неканоничности изборног реда од 1870. просто Фразирање, него ћу да одговорим г. Ј. само на оне његове, односно његових помагача тврдње и наводе, којима смераше преставкти ме читаоцима „С. с. и смешним и нревртљивим, а подједно и да се одбраним од оног силног подметања и извртања мојих речи и тврдњи. Кад г. Ј. на стр. 538., „С. с." за прошлу годину рече: „— — треба л још доказа — на основу црквених канона, које наведе — да за време седисваканције, није дозвољено сазивати наше раснравве саборе", а ја на страна 11. свога »Осврша" рекох, како он рече: „а тако исто да се наш на родно црквени сабор за то време (за време седисваканције) не има састајати"; кад он на стр. 587. рече: „доказали смо, да сабор до 1864./5. није могао доносити уредбе без иретходних предлога синодских и без накнадног пристанка синода", а ја на истом месту рекох, како је он рекао: ,,да сабор (— ја не рекох за време седисваканције, које је он сам утутнуо у свом одговору, како би ме могао што смешнијим нреставити читаоцима „С. с.", јер да то мишљах, ја бих сам ставио и у носледњој реченици „за то време т. ј. за време седисваканције, као што ставих у предходне три, у ставу: „На толико места без пристанка синодског") не сме ништа чиниап ни закључити без пристанка синодског"; — и

он ипак имаде толико смелости, да јавно каже у „С. с.", како сам му ја подметнуо једну недотупавну тврдњу, а наиме, да сам рекао, како је он у својим чланцима тобоже рекао, да се сабор за време седисваканције не сме састајати, и како он не може ништа чинити ни закључиваги без пристанка синодског, што он није рекао: онда је шакав човек мали, заједно са свима својим помагачима, да ме „утуче", што је циљ била његовог одговора на мој „ Осврш но тврдњи једног његовог блиског сродника и по родбинским везама, и по духу. Ја не мам обичаја, нити сам икада у полемикама, — и то с мало друкчијим детићима него што је г. Ј. познати Фразер —, извртао њихове речи и наводе, па не изврнух ни г. Ј. А што он — по свом обачају — пише галиматијашки, те на једном месту каже ово, а на другом оно; томе нисам ја крив, него његови учигељи, који га не научише логично мислити и нисати, те га пропустише и да положи матуру и сврши богословију, и тек при полагању катихетског испита увидела је дотична комисија, да он не зна ништа, те га свечано сруши на исниту. Истина, г. Ј. је написао у својим чланцима и оно, од чега се у одговору брани и чиме хоће да докаже, како сам ја учинио једну недотупавну тврдњу; ал је нанисао и оно, што ја наведох, и по томе ако је поменути мој навод — управо његоаа тврдња — недотупаван снрам онога, што је у одговору навео: онда мејежао, што и сам мораде своју сопствену тврдњу назвати „недотупавном"! У осталом цело оно г. Ј. опширно писање у II. чланку о поменутој тобоже мојој недотупавној тврдњи, није ништа друго, доли Фразирање, којим је мислио „онсенити простоту", те с тога и не заслужује, да се о њему и једна даље реч напише. Кад би наметан човек хтео, да подвргне критици исто његово Фразарање у II. чланку и из њега да изведе све, што би могао и морао извести, а наиме^ од куд да се г. Ј. као новоишчаурени канониста, толико заузима за оно, што је само праксом постојало, па се 1870. изменило,