Српски сион

стр. 516.

сјрпски сион

бр. 33.

и што не ма никаквевезе с канонима, дочим ћутке прелази преко онога, што је 1870. урађено, а није се смело урадити баш аа основу канонских наређења; уверен сам, да би му и они, које он брани, као што се то г. Ј. већ дсгодило, узвикнули : аратос ти твоје одбране, и кад си ти узео перо у руке да нае брачиш ! Кад с&м г. Ј. признаде — што сам ја тврдио — да је из тумачења 34. ап. пр. изоставио цео носледњи пасус; кад сам г. Ј. привнаде, — што сам ја тврдио — да је из I. § 5. Чизмааова дела изоставио више пасуса; кад сам г. Ј, признаде што сам ја тврдио —, да је из Јеричековог дела изоставио један иасус; ка{ е&м г. Ј. признаде, — што сам ја тврдио —, да је рекао да је на сабору 1842. покренута мисао — жеља, да се одржи прво расправни сабор, а за тим да се пристуии избору митрополита; држим, да сам имао право, што сам му због тога довиквуо : „да л' тако ради књижевник од љубави и истине!", и да се по томе исти мој узвик не може назвати „подваљивањем и неразумевањем". Цело обо г. Ј. писање у Ш., IV. и нешто у ХШ. чланку о извини тог његовог изостављања, такође је просто Фразирање, за „опсенити простоту". Г Ј. прави се наиван и мисли да има цосла са оним јадним шијацима, што су но иреко носили кроз шуму мердевине, те ће му поверовати у „С. с." онаку његову извину, за што је изоставио онај пасуе из тумачења 84. ап. пр., односно из Чизманова и Јеричекова дела. А особито се направио г. Ј. наиван у томе, што је навео у своју одбрану и то, као да сам му замерио, што се позвао на тврдњу Јеричекову, да су еабори до 1864. били конзултативног а не децизивног карактера, ма да је врло добро знао, да му ја не замерих то, него што је 1ЈЗоставио онај пасус, из ког се види, да су закључци саборски зависили од аогврде крунине, а не од синодсае, као што је он тврдио у својим чланцима, Тако исто, на тврдњу моју, да нису посланици на сабору 1842. покренули мисао и жељу, као што је г, Ј. тврдио, да

се одржи нрво раснравни сабор, а за тим да се пристуаи избору митрополита, него да је предлагано, да се моли, да се нре избора митронолита сачини рекурс монарху ради дозволе раснравног сабора, што је тек разлика и то велика разлика, и г. Ј. направи се наиван као да није разумео, за што сам му оно довикнуо и због те разлике, те нозва читаоце „С. с.", да ак > ко од њих пог >ди, шта ми је и та његова тврдњч крива да му Јави. Цео V. чланак, у ком је г. Ј. гозорио, ил што би рекли Хрвати разглабао „мњење епискона ТеоФана Жавковића о ренунцијацији митрополитапатријарха Прокопија Ивачкопића и о тадашњем стаљу цркве", могао је лепо изоставити. Могао га је изоставити ирво с тога, што у њему владика ТеоФан на основу црквених канона докавује, да еиискони без митрополита не могу ничега чинити у цркви — што није нишга ново —, те за боље ноткрепљење те саоје тврдње, наведе и навод инструкције митроаолита Страгимировића од 18. Марта (унраво од 7. Ј ј нија) 1827. Друго, владика је ТеоФан и исго своје мњење, кап и еве оае работе, шго су носле смрти његове шгамиане у „Бранику" 1891. и 1892, а за тим отштампане у засебну књижицу, написао за „опсенити нростоту" — после своје смрти —, а у првом реду еамо уредништво „Браника". Уредништво „Браника", у место да је нропратило поменуге ТеоФанове чланке просто овим речма: „Штета, што их писац није обелоданио у своје време и за време свога живота, односао што их није изговорио кад је и где је требало", оно их је пропратило овим речма: „Обраћамо пажњу наших поштованих читалаца на ове изврене чланке покојног родољубивог владике, којч се у својим саисима (а на делу ?) увек тиме одликовао, што је бранио наше леио нравославље. У овим чланцима врло згодно се са црквеног гледишта осврће блаженоупокојени владика ТеоФан и на извесне политичне тежње, које су окомљене против ерпства", Да је владика ТеоФан и у истиаи мислио онако о ренунцијација патријарха