Српски сион

С тр . 518.

СРПСКИ СИОН

Б р , 33.

„И за тај сада већ ваљада сигуран случај излази пред епискоиат наш овај задатак: да се око свога по рукоположењу брата најстаријега састане било у лични, било пак у писмени брашски договор и јсдан споразум и да се одатле из таквога договора и споразума уз канонично констатовање уасап1лае зе<318 те1гороШапае и уз канонични развијену и утврђену мотивацију свога ноступка, обрати Највишем престолу ЕЕ>. В. с молбом најсмернијом и најпокорнијом, како би се са највишом дозволом сабор ради избора митрополита састати, затим сабор расправе своје наставити и под новим митрополитом синод радити могао, његово што је; те тако црква повратити се у своје нормално стање". „Ако наш епископат тај свој задатак тако реши, решиће га и према својој присеги и „рго шегсесЈе, диае еЈбст ргоро81 <;а ев1" најбоље ; и биће му част и слава (и била би му, да је урадио, односно да га је владика ТеоФан на то позвао), као „до* кру/их пдстирс/ик, полагакирк1/Их д8ш8 свок> ал овцк! своа", и „водрствВгсцши стражш* дож8 Исраии1в8". И кад поред свих тих леиих речи, и поред тога, што је у 68. бр. „Заставе", за 1882. тадашњем епископату довикнуто: „— — Архијерејски синод, ако би хтео заиста да буде веран тумач народних жеља и потреба, искрен бранилац установа наше православне цркве и мушки заточник наших автономних права, он би ир^ свега требао да испита и да узме у претрес 1) како је могао покојни патријар Ивачковић без сутицаја синода и народног сабора против канонично певзионован бити 2) како је могао бачки епископ Анђелић за живота патријарховог бити постављен на администрацију српске митрополије без утицаја и знања осталих епископа и на родно црквених највиших органа"; — тај исти владика ТеоФаФ, не само не прослови ни речице у првом синоду и сабору, нити где јавно за време свога живота, него шта више као члан заменик Сабороког Одбора, не смеде уз остале чланове: Стевана Брановачког, Ђорђа Бранковића, Др. Нике Максимовића, Каменка Јовановића и др.

Илије Вучетића, потиисати изјаву, у којој; „против чана постављања администратора као повреде наше автономије каутелу уложити". (Продужиће се.}.

Припазите мало више на образ! Д. Р. Кад каква сеоска лажа и пропалица по сувачама, у механама и на рогљевима почне да прича својим слушаоцима којекакве лудости и лажи; томе се не треба чудити. Аки кад уредници једног листа, који су адвокати, доктори права, чланови сабора народно-црквеног, а „трсају се" да постану и чланови земаљског па и државног сабора, у своме листу, ког нааваше „српским демократским листом" и „органом српске народне радикалне странке", пишу и трабуњају којешта; то је онда баш којешта! 30. новембра 1906. одржана је архидијецезална епархијска скупштина у Карловцима. Избори су за исту скупштину обављени по XII. чл. привременог уређења епархија од 29. маја 1871. Чланови исте скупштине били су и г. г. др. Миливоје Бабић, главни уредник „Народног гласника" демократског листа и органа срп. нар. радикалне странке и др. Јован Радивојевић-Вачић власник и издавалац његов, који су такође бирани на основу истог XII. чл. Председник верификационог одбора био је г. др. Ђорђе Красојевић председник средишног радикалског одбора, а известилац г. др. Мита Петровић радикал, а у вер. одбору било је 5 радикала. И како верификациони одбор, тако и епархијска скупштина су оверовили све изборе обављене по XII. чл., и нико не провбори ни речи о томе, да је требало ивборе обавити по чл. XI., као што су по другим епархијама обављени, и по ком их је требало обавити по закључку саборског одбора од 1903. бр. С. 0. 3106. 3107. и' 3108./628. за 1903. А није подигао гласа нико с тога,