Српски сион

— 541 -

и ако сам их ја до сада на толико ме ста осудио због тога, ал тако сам исто отворено рекао и народним првацима, да они носе одговорност, што се у згодно време нису укинуле, и да им се морају покоравати, било им мило или не било, док су у снази. Ал' наравно, то није сметало ни г. Ј., а ни „Игору" да не певају химне не у стиховима — „живим владама", које су толике и толике октројке у цркви учиниле и чине. Ако од икога, то се од г. Ј., „Игора" и осталих његових помагача, немам а и не ћу учити, како треба да браним своју цркву и народ, у чију сам одбрану више до сада напигао, него сви они скупа. Позивање г. Ј. на поступак блаженоупокојеног Германа, у ствари заисканог мњења о неким закључцима са бора од 1879., потсећа ме на оне „по божне и људе, који су убили човека, те пошто је био петак, кад су то дело извршили, као православни нису хтели дирати и јести шунку, што су нашли у торби убијенога. Тако исто и блаженоупокојени Герман. Могао је сести на митрополитску столицу за живота патријарха Ивачковића, а кад се требало дати мњење о неким закључцима саборским, њему, сметају канони! На милостиву примедбу г. Ј., на тврдњу Грбићеву: „Влада је у конзисторије (1775.) увела своје официре",: „По теорији г. Д. Р. све то није било у опреци са канонима, све је то било канонично, јер — тако је било" (стр. 62.), имам му одговорити. Кад г. Ј. чува и оне моје ствари, што су излазиле у „Новом времену", без сумње ће имати још и моју књигу : „Постанак и развитак сраске црквенонародне автономије", те нека завири у њу, па ће на стр. 246. наићи на ово: — и световњаци у конзисторијама не би имали места, и то не само не би им било места у њима по црквеном учењу, због чега је у прошлом веку, када је оно влада у конзисторије и апелаторије увукла и световњаке, протестовала и

јерархија и сабор, те их је напослетку из њих влада морала уклонити." И кад ово стоји, да сам нешто човек, као г. Ј., зар не бих могао на њега осути се с неколико громопупателних питања о његовој солидности и измасакрирати га. Ал ја то не ћу да чинпм. Ја ћу шта више да му притекнем у помоћ, и да му покажем што ни он, а ни његови помагачп незнадоше, а наиме да је било времена, кад сам и ја био за то, да у конзисторијама и апелараторији буде и световњака, У примедбама својам на поменути ВЈЧсићевићев „Поглед", у 29. бр. „Новог времена" за 1890. рекох, да би нв само требало оставити, да и световни буду чланови и конзисторије и митрополитског савета — анелаторије —, него да је неопходно нужно, да и они буду чланови. А то рекох с тога, што ако би ми ко приметио, кад их нема у романским конзисторијама, зашто да их има у нашим, ја би му одговорио: незаборавите, да је њихова јерархија поникла и да се регрутује већином из мирског свештенства, те да она онако не сматра свештенство, нити од њега иште а ни искати може онаку покорност и послушност, што га већином наша сматра и од њега иште покорност и послушност. Данас сам пак противан, да и световни буду чланови конзисторпје поглавито с тога, што им у њима не само нема места по канонима. и што су се световни у толико и толико прилика показали као врбов клин, те не ретко допуштали по неким епископима, да раде шта хоће у конзисторијама, и да им иду на руку да чине којекакве неупутности и незаконитости, у место да као независни људи стану свугдп и сваком приликом на браник правде и законитОсти. Узмимо само за иример вршачку конзисторију, шга све у њој нису и световњаци одобравали и чинили ! Уосталом, кад г. Ј. тврди и држи и сам, да световнима, по канонпма нема места у конзисторијама, упућујем га нека самог себе упита: ко је саставио „Пред-