Српски сион

- 543 -

било државног закона 1868. ил Саборског устројства 1875., по ко\ј Сабор има свој законити делокруг, и сам себи одређује дневниред" (стр. 30, II. „Успомена")? Ово је г. Ј. без сумње изоетавио због тога, што би неко помислити могао, па није дакле био 1865. конзултативаи глас само оних мужева, што су придодати били да митрополиту и владикама при саветовању ствари, што се расправљати имају на сабору, него је такав исти глас био и синода! Ја нисам крив ни г. Ј., ни његовим помагачима, што они из мога „Осврта" не беху у стању да схвате оно моје причање о држању влада у нашим црквено-народнпм стварима, од прелаза нашег на ову страну до данас, те да на основу томе схвате и тврђење моје од 1893., да ни један закључак саборски овамо од 1869. није иостао законом, ако на њега није пристала јерархија.* Зар њима није познат ни један закључак усвојен и од сабора и архијереја, који није добио потврду? А за што ? Нек мало о томе промисле и изведу закључак за иотврду досадашњих потврда! Ако се код г. Ј. не зове то иронисање, кад се каже за делокруг сабора: „Може л бити мизерније независности сабора! Може л бити мизерније Автономије!" (С. С. за пр. г. стр. 573.), и онако његово писање осамосталности и власти синода, његовим „уздизањем"; онда не знам, шта се може! Да није никаква недоследносг, нити какав грех, што сам ја 1900. рекао „да је јерархија захтевала измену изборног реда", а 1901. да се она управо још ннје изјаснила, да л усваја предлог саборског одбора у погледу измене саборског реда, доста је да напоменем само то, зар ја 1901. нисам могао нешто дознати, што 1900. нисам знао? Ја нисам од оних људи, које чињенице не могу нагонити, да друкчије мпсле, но што је мислио, док није за њих дознао. А друго ја се 1901. не изјасних, шта у ошпте мишљах и како мишљах о поменутом епископовом изјаЈпњењу т. ј. * Изузетак чини најновија „Уредба манастирска."

да л ја сматрам за правоваљано његово изјашЈвење о томе у синоду, где је цео епископат на окупу, или иначе на ком другом месту, где није епископат Ј^ао такав престављен и заступљвн, него сваки члан његов као јединнца. И ако је држао да ја мишљах оно прво, држност је г. Ј. да обелодани о томе зак:ључак синодскп, којим би једино могао доказати неистинитост моје тврдн,е од 1901. у том питању. А ако је г. Ј. држао, да ја мишљах ово друго, питам га, да л се може сматрати и изјава појединог члана за мњење епископатово, ако предсецник, као главна његова чињеница, изјави са свим друкчије мњење еписконатово од мњегћа тог једног његовог члана? Тако на пр. у 38. бр. „С. с." за 1897. на стр. 641. рече г. Ј. : „— Епис1Сопат — преко Његове Светости констатовао је (код Банфија на конференцији), да је постојећи изборни ред узрок, да не можемо доћи до умерене и конзервативне саборске већине, која би тај б1а1из дио могла изменити на боље». Ту изјаву мора сваки мислеони човек узети као мњење епископатово. А ово даље, 1ито г. Ј. рече на истом месту, одмах после поменуте изјаве епископатове: „Један члан епископата је изјавио осим тога и то, да је постојећи изборни ред без црквено-правне вредности, јер је неканоничним путем доне1нен, те да га епископи не могу припознати", сваки памеган човек не може друкчпје узети, него као мишљење тог једног члана епископата. Тврдњу г. Ј. о тобожњем моме апострофирању Његове Светости и високопросвештеног Г. еписЈСопа карлштатског, о моралнио - дисциплинарном поступку, о саблажњавајућем утицају у свештенству, о осуђивању са добро провидљивим рачуном „између редова", корек:тног држања становишта и захтевања дана1ињег епископата, — сматрам за просту денунцијацију, недостојну једног окружног протопрезвитера и уредника „Срнског сиона", и као такову с презирањем одбијам од себе.