Српски сион

* реду, заслужиЈНЈ оне погрде и од г. Ј. и од„Народности", и то оне „Народности", која у ускршњем броју од ове године (27. бр.) навеце речи Дејакове на оптужбу због тобожње његове превртљпвости и неверства према начелу: „Свест, да се слепо, или пошто по то, за инат држимо начела и програма, него да у прилици савесно повучемо конзеквенције искуства, и онда да се ради остваривања тих логичких конзеквенција и у њима сложена нова уверења — заложимо свесно целом својом индивидуалношћу, да опће користи ради жртвујемо п најмилије првашње мисли и назоре, иа и — себе сама". Ако ико, то г. уредник .,Народности" зна врло добро као некадашњи уредник „Заставе", како сам ја у најопасније доба онако мушки бранпо нашу црквено-народну автономију, и каквим сам се о пасностима због ње излагао, те је требао бар толико каваљерства спрам мене имати, знајући и остало моје брањење исте автономије, односно и јерархијски принцип, да кад сам се ја решио, да ироменем своје мишљење о изборном реду, да сам ја морао имати за то и јаких разлога, а да то нисам учанпо из неке обести или пркоса, без којих се не би излагао неприликама и грдњама, које су ме због тога снашле и за које сам знао да ће ме снаћи. Ако ико, то г. уредник »Народности«, као нозмавалац нашпх прилика, мора добро знати, да ја исти корак нисам учинио за љубав светске славе, како би само дошао до мандата саборског; јер да сам имао тог црва икад у глави, ништа ми не би било лакше, него да сам ироменуо своје мишљење о изборном реду. Уосталом кад је другима слободно мењати своје мњење; за што да није слободно и мени? Кад су многи од њих, којп су 1870. били за садашњи изборни ред, данас противни му; ко за што да не би сам могао данас бити ја за њега, дочим сам тада био против њега? И за што, да се мени данас то замера, и да се ја толико због тога нападам, као да сам ја неки одлучујући фактор, од кога зависи спас цркве! Српски Сион

Та ако сам ја онакво чудовиште и незналица, као што ме је преставио г. Ј. уредник „С. с. и ; онда што се правите смешнима, и што водите рачуна још и о таковом човеку! Ако нисам онакав, изволите му добацити у брк: не лудуј оче прото, није Д. Р. онакав, каквог си га ти преставио. Знамо ми добро ко је он, и колико његов глас важи, те нам је због тога и криво на њега, што нам је својим п Освртом " побркао конце. Ако је данашње моје мњење лудо ил глупо, пустите ме да и ја у старости полудим, кад нисам у младости, и оставите ме на миру. Биће боље и за Вас и за мене, јер ако ико, то г. уредник „Народности", а и неки г. Ј. помагачи знају добро, какав умем ја бити противник и како ја умем да пишем, кад видим да је догорело до ноката. Добро је мене не имати за иротивника, јер ја не ватам пола за реи, иего за рогове, те се и не борим с фразеологијом, него с чињеницама, које сенемогу иобити. У осталом, ја никога не молим, да ме и даље не напада због садашшег мога мњења у погледу изборног реда, те је слободно свакоме, па и г. уреднику „Народности", да пише о мени како хоће. Ал му не могу никада заборавити то, што је допустио писцу — унраво писцима — чланка: „Руски св. Синод, граф Толсти и наши ТолстиИи" у 27. бр. о. г., да у њему изиђе и овај став: „ И како изгледа свештеник, који ноглавици црквеној фриволно довикује — — —". Та он је бар требао да схвати, каква је разлика између оних речи, што су исти у истом ставу навели, и мојих речп о томе на стр. 6.—9. „ Осврта". Ако су се пак писци држали речи оног државног одветника, који се хвалио, да је у стању неког довести под вешала, ако напише ил где јавно изговори молитву Господњу: „Отче наш — —"; онда се не чудим, што су из мојих речи у стању били извести оно! Ал питам, је л то и поштено? То ми је жао на г. уредника „Народности", и држим, да данас увиђа и сам, да је погрешио, што је и поменути став пропустио.

2