Српски сион

— 546

Кад ја у својим полемикама и иначе никад ничије речи не наводих неис правно, нити из њих изводих икада што, што из њих здрав разум не може извести; држим, да с правом могу захтевати од свакога, да и моје речи не изврће и из њих изводи са свим нешто десето. Да л' је онај мој предлог, поднесен свештеничком збору у Митровици 1899., рогобатан и сокачки стилизован' 1 (1899. у 41. бр. „С. с." рекло се „да се није г. Ј. свиђала стилизација подесна, а мотивација довољно исцрпљена"), а онај г. Ј. написан по правилима, како треба резолуције писати; ако је ико, то г. Ј. није требао то напомињати, пошто он добро зна, како се у предконференцији упињао, да се његов усвоји, чему сам ја био противан, Па кад еам ја био противан г. Ј. предлогу, прво што ми је био сувише фразаст, а уз то ми је познато ■ било и то, како је он онакав постао, што тада не хтедох навести, а друго због оних његових фраза о неканоничности, о Ш'Догматичности, о канонизму; тако је исто требао г. Ј. чинити, ако је и тада држао мој предлог за онакав, каквог га данас преставља. Ја што држим да нпје добро и паметно, ма њих стотина било за то, ја ћу бити противан. То је мој принцин, и ко се тог принципа не држи; тај нема права за предлог пошто га је једном и сам усвојио, доцније с образом тврдити, да је рогобатно и сокачки с.тилисован''. На тврдњу г. Ј., управо замерку, што нисамкао референт на истом збору ни речи више изустио сем што сам свој предлог прочитао, и ако је г. Ј. у 41. бр. „С. С." 1899. рекао: „пошто је г. Р, узео завршну реч о личним неким примедбана", (кад ]а опровргнух тврдњу неких опо зиционвх говорника, то је по мњењу г. Ј. лична примедба.) У то време, ја не хтедох, пошто и онако ништа не држах на исти извештај, ког је написао сам г. Ј., и у ком је себе хвалио, како је његов говор, који је трајао 1 ] / 2 сахата и с нај већом пажњом и запетошћу саслушан, и како је учинио силан утисак — да не учини г. Ј. и још један његов сабрат

онај „мишигес" с готовим цедуљама, видео би се успех тог огромаог утпска! први је узрок то, што з* онако написан предлог, није требало накаквог фразастог говора, а што је било за исправити и поправити у говорима опозиционих говорникз, ја сам исправио и поправио, а друго што бих сам морао пре свега устати против оних г. Ј. фраза,, те би било комендије и окршаја. Какав би ја био говорник на сабору, то је г. Ј. мали да о томе пресуду изрече. Истина, да не бих био као он онакав фразиста ил право рећи гњаватор, ал гпта бих рекао, имало би смисла и оно се не би могло побити. Вивало је и на нашим саборима говорника, који су с неколпко речи и примедаба, показали веће својр знање и више припомогли ствари, него некоји говорници са својим дугии говорима од 1—2 сахата. 0 умствовању г. Ј. о епископату од 1870. и о ономе, што сам ја писао 1896. о одговорности и кривици наше јерархије; мали је г. Ј, да се о томе упустим с њиме У дискусију. Оно што рекох за јерархију 1896. не рекох само за ону од 1870. него за јерархију у опште од 1865. Кад г. Ј. чува старе новине, без сумње ће имати и „ Враник " од 1886., па нека у њега завири, шта се рекло о нашем епископату у бр. 41 — 45.у чланцими : „ Несталност нашег еиискоиата " Ил ако нема тих новина, нека завири у „Поглед на начелне основе наше народно црквене авгаономије", што га је написао г. Ђура Вукичевић — за њега бар г. Ј. неће моћи рећи да је превртљивац и ш зналица — па ће наићи у IV. чланку, у ком говори о начелним узроцима заплета на нашем црквено автономном пољу, на стр. 36. — 43 : „Ја држим да је томе начелни узрок та околност 7 што већина и наше јерархије није на чисто о томе, по којим би се основима требала озидати автономна зграда, која би одговарала правоме задатку автономије у крилу православне цркве. —"; „У ком одношају треба синод према сабору, односно црквена власт према народно автономној власти да стоји, у том погледу наш епископат, судећи по својим