Српски технички лист — додатак

МО МЕ |

СТРАНА 74

али је већ тада у његово нежно срце бачена клица, чистог српског родољубља која је доцније порасла и снажно и страсно бујала. Своје школовање у гимназији почео је Марко у Старом Врбасу у Бачкој, затим у Новом Саду и Будиму, одакле је прешао на Будимску па за тим на Бечку политехнику, коју је с успехом свршио крајем године 1363. ___Убрзо по довршеним наукама Ђурковић је дошао у Србију па је 1. августа 1864. ступио у службу општине Београдске као други инжењер.

Али већ децембра 1865. постављен је био за инжењера МГ класе Министарства Грађевина. За неко кратко време био је премештен у округ Ваљевски, али га априла 1868. године налазимо у округу Београдском, у коме је служио непрекидно све до маја 1890. године, када је постављен, после 25-годишњег службовања, за начелника инжењерског одељења Министарства Грађевина. ·

„Већ и по томе што је Марко, поред свега |

својег трудољубља и ревности у шест инжењерских класа пробавио читавих 25 година, може се судити колико је био мучан и тежак положај наших старијих другова и ко-

лико је требало труда да се углед инже-

њера у Србији колико-толико подигне!

(Очеличен мучном борбом у животу, Ђурковић, чим је заузео начелнички положај,

отпочео је радњу у корист запостављеног ин-

жењерског сталежа.

(Он се је био сав заложио да се једном збрише закон о уређењу Министарства Грађевина од 17. децембра 1878. те да се исти за-

мене оним од 6-ог Фебруара 1896., којим је |

учињен знатан корак унапред, и нашем инжењерству извојеван унеколико бољи положај у нашој државној хијерархији. ; | Многе савршеније и потпуније одредбе у сагласију са нашим приликама и потребама, које су нашле места у прерађеном закону о уређењу Министарства Грађевина од 30. нов. 1898. долазе нам од Ђурковића, међутим он није био у могућности да сузбије неке од-

НЕКРОЛОГ

ГОДИНА ХМ.

редбе, које су собом донеле унеколико назадан прекрет.

Ђурковић је 6'о потпредседник нашега Удружења од 20. игја 1890. до 9. јуна 1891. године. ; |

Он је у оба српско-турска рата учествовао као борац.“ |

У првом српско-турском рату 1876. Ђурковић је добио за ревносну службу награду од 90 дуката од главно командујућег генерала Чернајева, а 1877. године одликован је медаљом за храброст. -

(Осим тога одликован је 1894. Таковским крстом Ш. реда, а ступајући у стање покоја по молби, Белим орлом У. реда.

На заранку живота својега Марко је дочекао вељу жалост. На три године пред смрт изгубио је своје јединче, узориту ћерку Анчицу. МЕ па Енен

" Ова туга допринела је, те је Ђурковић раније него што су то интереси наше земље налагали, отишао у стање покоја.

Ђурковић је до сада једини Србин инжењер који је после 35-годишњег службовања достигао био пуну пенсију начелника |. класе.

На жалост, ту своју, пуним правом стечену награду, није уживао више од две године дана. на

У опхођењу Марко је био веома предусретљив и љубазан и вазда готов да свакога услужи по своме најбољем умењу — то је очигледно био плод његова добра васпитања.

Сви који су са њиме друговали неће заборавити његову веселост и дружељубље и у приликама наклоност ка шали, па ће га и као таквог сачувати у драгој успомени.

Српски инжењери, његови млађи другови, изгубили су у Ђурковићу једнога од својих најбољих другова и пријатеља, који се је о њима више бринуо него што су они икад замишљали — а Србија је изгубила у њему једног од најодушевљенијих њених синова.

Мртви остаци покојникови пренесени су

| у Београд и уз велико учешће колега, при-

јатеља и поштавалаца, сахрањени 24. октобра ове године. Нека му је вечна успомена !

+ ИВАН НОЗЛИЋ

ИНСПЕКТОР МИНИСТАРСТВА ГРАЂЕВИНА У ПЕНСИЈИ

Покојни Козлић, по народности је наше горе лист, оне горе што је гута Ђерманско море, он је Лужички Србин, а рођен је 5.

јануара 1839. у Зенфетенбергу, у оном делу

(О

Лужице који потпада под Пруску провинцију Бранибор (Бранденбург). Свршивши основне школе у месту рођења, а вишу занатлијску школу (бемеђе-Асадете) у Берлину, као мла-

на