Српски технички лист
БРОЈ 8, и 4.
ПРЕДУЗИМАЧИ ГРАЂЕВИНА И ЗАКОНИ ПРОПИСИ 0 ИСТИМА У НАС
СТРАНА 61
ПРЕДУЗИМАЧИ ГРАЂЕВИНА И ЗАКОНИ ПРОПИСИ 0 ИСТИМА У НАС.
Налавимо и сувише разлога да проговоримо о предузимачима јавних грађевина, п ако би било много природније да смо предходно бацили поглед на све грађевинске посленике (раднике, занатлије и вештаке), ла историјеки пропратили развој грађевинарства у нас. Ну како би нас ово далеко одвело, а међу тим изабрано питање заслужује нарочите пажње по својој важности , то ће мо се за сада ограничити само на псго, а другом приликом лроговорићемо и о осталим грађевинским радницима. Познаваоцима наших прилика није непознато, да ми имамо доста закона који се нпкако или врло слабо врше, нарочито у кодико извршење истих спада у круг управних власти; а поред овога, да пмамо ин закона и законих прописа, који или нису ни у каквој вези, а односе се на један предмет, иди се потпру. Овакав је случај управо код законих прописа о предузимачима јавних грађевина, што се нарочито: огледа при сравњењу одре-
даба 5 26 — закона о подизању јавних грађевина и 5 11. |
правила о држању лицитација, са еслафском уредбом од 14. Августа 1847. године. — Према 526 закона 0 поднзању јавних грађевина може бити предузимач сваки српски грађанин или заштићеник, а и сваки онај који да српског грађанина или заштићенака, за, одтоворно лице да ће грађевину по уговору израдити — поред кауције коју је дужан положити; но доцније је дато право и држаВљанима страних држава, који су уговорима са нашим држављанима изједначени, да и они могу бити предузимачи. Дакле, овим параграфом као даје призната радња предузимачка, ва јавну и неограничену, како је замишљена ну 5 11. привремених правила о држању липитација за, јавне грађевине, која правила и данас важе и ако су као „привремена“ издана 1864. г,, ва закон о грађевинама од 1865. т. Хрђаво искуство, ваљда је изазвало године 1578. распис којим се ова неограничена радња опет ограпичава тиме, што је прописано: да онај предузимач, који није вештак, мора привести вештака као одговорно лице. Овим се расписом није «уто отезадо«, већ се најкраћим налином принцип неограничености напустио, без завођења закона на основу кога се ово ради
__ У новије доба тек тражи се од предузимача, да мора, своју радњу парочито пријавити пореском одбору.
Са свим другчије стоји са Другим законом, који и данас важи али на који се слаба пажња, обраћа, који је готово сасвим занемарен. То је еснафска уредба. У овој уредби стоји: „еснафски занат, као мајстор радити и еснафску трговину отворити, само ће онај моћи, који је у свему уделотворио што је овом уредбом прописано,“ а даље у 54. уредбе; „надзиравања над еснаФима спада у дужност полицајној власти,“ Дакле овди је усвојено начело ограничености радње, са свим супротно цитираном 5. — у закона о подизању јавних грађевина, Питање је сада: да ли је законодавац хтео дати право сваком српском, односно и извесном страном, поданику да буде предузимач, или је замишљао, да и поред стручне спреме мора испупити и оне незнатне услове закона, 0 подизању јавних грађевина 2
Да би могли изрећи свој суд о овоме, ми ћемо навести још неке прописе еснафске уредбе. Тако је према, 5100: „главна циљ за коју ће еснафи постојати та, да чланови њихови како по правидима ове уредбе, тако пи по особеним законим наредбама. које се на занате и на трговниу односе, сложно и уредно у подзу свога заналског и трговачког реда дејствују, и у томе напредују
да се заната и трговине радња што боље може развије и да процвета.“ У 5101. вели се; „КУ по стизању ове цељи нарочито ће сваки еснаф добро надгледати п својски око тога радити:
1. да се ученнци на занат или у трговиу прописно примају и обучавају и калфе у посао узимају и уопште добро владају;
2. да чланови његови, мајстори и трговци по правилима оре уредбе ш благонаравног живота своје дужности извршују.“
У 5.55. стоји:
„Ко зажели мајстором постати најпреће се за то код полицијске власти онога места пли краја, у коме ће да седи п да ради, дакле у Београду управитељству вароши а иначе окружном начелству, пријавити прикључивиит надлежној својој просби:
1., свидјетелство о томе даје пупољетан или да је законим путем за пупољетног признат.
2, свидјетељство, како је свој занат учио и како се донде спремао. да се сада може за мајстора тражити,“
Затим се у осталим 55 прописује како ће пријављени полагати испит, а на крају 559, стоји:
„Ако је пспштаник од онаквог заната, у коме се већи послови по плановима пи предрачунима израђују, то ће он на место ових послова (који се напред помињу) само планове и предрачуне по задатку одбора (испитног) дужан бити израдити,“ —
Наведени, и сви остали прописи уредбе, а нарочито последњи 5 показују јасну намеру ваконодавчеву, да се и из простих радња искључе онакова лица која су за исте неспремна и да се држава и држављани сачувају од Фушера, како би способни, спремни и честити успевали, Према овоме 5 26, закона о подизању јавних грађевина. мора се сматрати само као допуна наведеног става 5590. еснафске уредбе п за подузетнике јавних радова. Јер се из уредбе јасно види, да се неможе замислити никаква радња и занат друкчије, него што је уредбом прописано, па узели ми радњу предузимачку или као најпростији. занат или као трговину, и ако смо уверени да нико неће идентификовати трговпа и простог занатлију са једним спремним предузимачем.
Док је трговац само посредник између произвођача, и потрошача, а занатлија радник потрошачев, дотле предузимач треба да је савршенији занатлија — или и стручно школован са трговачким својствима, Према томе јасно је, да се предузимач никако неможе ослободити прописа, еснафске уредбе,
Па како ми стојимо данас са предузимачима јавних и приватних грађевина ; Не вршење законих прописа, учинило је да с дана у дан расте број навови предузимача, људи којима је главно да што ућаре, Када завиримо у ма какав протокол лицитације за јавне грађевине и разберемо за предузимаче приватних грађевина ми видимо, да већина од њих нема ни појма о послу који ради.
У тим списковима наћи ћемо пре свега да Фигурирају као предузимачи, пропали механџија, шустер, тишлер, по који шпекулативни сељак, пензионирани срески чиновник и сваки који није у стању какав други посао да врши. Затим, што је још по најгоре, све се више и више гомилају као предузимачи странци, равни ОТиекаг ег-и за. оријент, који по нашим законима имају најмање права, на овакове послове, Такав један назови предузимач, ако је скунаторио колико му је нужно за кауцију, или је обрЛатио каквог интерешшију да за њега положи кауцију,
5